Skandinavija: Izolovane umetničke rezidencije na Severu

Iz sebičnih razloga, jer mi je, zbog svega što nam se dešava, osujećen odlazak u jednu od njih.

I iz onih manje sebičnih jer me ova socijalna distanca i dobrovoljna izolacija sećaju na dane u kojima sam se, uprkos što sam toliko želela da otputujem, veoma često, osećala izolovano i usamljeno.

Tako je bilo među Inuitima na Grenlandu, u Kući umetnika u zabačenom Hardanger fjordu u Norveškoj, u finskom selu, nadomak granice sa Rusijom.

I mada situacije, u suštini, nisu uporedive jer nije isto biti, kako to volim da kažem, „književnica na privremenom radu u inostranstvu“ i biti na „prinudnom radu kod kuće“, povezuje ih pritisak zbog neizvesnosti, osećaj teskobe i ograničenja, gubljenje ravnoteže.

Verovatno je moja nesposobnost da se brzo prilagodim promenama razlog što ovih dana nisam u stanju da šaljem dobre vibracije i motivacione poruke, da preporučujem filmove, učim jezike, preko Skajpa čitam odlomke vlastitih knjiga ili da pišem.

Tako ni u rezidencijama, s početka, nisam uspevala da se (pro)nađem.

Iako se pokazalo da egzil nije uvek bio najbolji recept, moja potreba za kretanjem već nekih petnaestak godina unazad diktira moj način života. Ponekad su te inostrane umetničke rezidencije, poprimale atribute Arkadije, a ponekad su ostajale -nepotrebni egzodus.

Događalo mi se da pomislim da sam, konačno, pronašla izlaz, ali i da budem toliko usamljena, da u toj samoći ne mogu da funkcionišem. Jednostavno, u tom toliko žuđenom samoizgnanstvu, ponekad, ništa nije postojalo onako kako sam naučila da jeste, i mada sam od rutine bežala, žalila bih za kolotečinom.

Često su me nervirali svi ti distancirani umetnici-stranci.

Mada sam i sama na sličan način o drugima razmišljala, vređala me je površnost kojom su me definisali, nervirali su me ti „građani“, a ne umetnici jer, zaklinjući se da pripadaju „kasti“ stvaralaca, njihov naizgled nemaran način života ustuknuo bi čim bi se ukazala bilo kakva šansa za komforom.

Oduševljenje njihovim životnim stilom splasnulo bi kada bih shvatila koliko im je svakodnevica satkana iz klišea. Što opet nije značilo da se nisam trudila da ih oponašam.

Po nekakvom nepisanom pravilu svi ti umetnici-nomadi su obožavali životinje, sekend-hend garderobu, retro dizajn, svoje blogove, naloge na Instagramu, najnovije modele ajfona i naizgled su vodili računa o ekologiji i moralnoj ispravnosti u ponašanju. Sve je u njihovim životima bilo reciklirano, organsko, bez glutena, masnoće i kofeina – u trendu.

Njihove reči, ukusi i izbori, kulturne potrebe i navike, sva ta „taština malih razlika“ koju su predano negovali, označavala je grupu u kojoj sam i sama želela da budem. Svesna mimikrije i površnosti koju je ta pripadnost sa sobom nosila, bio je to životni stil kakav sam želela da vodim.

„Šta je to i gde je to moj pravi život? Kod kuće ili u egzilu?“ i dalje se pitam naslućujući da je on, zapravo, u intermecu, u kretanju, i da me istinski živom čini jedino taj, stalno prisutan, eskapizam – potreba da odlazim iz svoje zemlje, svoje kuće i svog vlastitog života i pokušaj da – pišem.