Foto: Z.S.M.Još dok se okupljaju i pozdravljaju u hladovini bašte restorana „Jezero” priče naviru same od sebe. Anegdota angdotu sustiže, a ima ih toliko. Učenici Kragujevačke gimnazije koji su maturirali davne 1957. godine, danas su proslavili 65 godina od, kako se onda govorilo – velike mature.
– Mnogi su nas „napustili”, kažu oni koji su se i ovog dana „odazvali na prozivku”.
Tada, pre šest i po decenija ih je bilo po 25-26 učenika u osam odeljenja a sada ih je u „Jezeru” dvadesetak. Neki koji su pristigli iz Beograda koriste priliku da pre susreta obiđu porodične grobnice na Varoškom groblju.
Ipak rasploženje je na visokom nivou, licitira se da li će „ona” da dođe u „belim pantalonicama”, prelistavju požuteli školski izveštaju.
Drže se, ne daju se.
Bili su generacija koja je četiri razreda išla u osnovnu školu. Potom prve dve u gimnaziji ali odvojeno – Muškoj i Ženskoj.
– Potom je osnovna škola proširena na osmoljetku pa smo tako završili sedmi i osmi razred, pa se opet vratili u Gimnaziju, sada mešovitu, danas Prvu kragujevačku, gde smo nastavili od petog do osmog razreda kako su se onda zvali, priča Vera Sotirović, inžinjer šumarstva.
I danas ne kriju da je za njih matematika bila – strah i trepet.
– Predavao nam je profesor Horostanski. Umeo je „realno i objektivno da kaže – Bog zna za pet, on za četiri a mi svi za manje ali, pošto neko mora i da bude odličan” on bi nam po njegovom kriterijumu „davao bolje ocene od onih koje zaslužujemo”, seća se ekonomistknjia Jelka Petrović.
Profesora Karića koji je predavao geografiju pamte po tome što je neprestano isticao „da pre rata ništa nije valjalo”. Kada je na jednom času prozvao njihovog školskog druga Mišu Krsmanovića, inače četničkog sina, on je mangupski odgovorio:
– Pre rata ništa nije bilo dobro i ništa nismo imali, čak i naša obala nije bila razuđena a ni sama klima nije valjala, i danas se smeje ova generacija slavljenika pamteći duhovitost i manguplu svog druga koji je pre dve godine preminuo.
Obožavali su profesora Veljovića, koji je bio agronom ali je zbog nedostatka nastavnog kadra ovoj generaciji predavao hemiju i biologiju.
– Zvali smo ga Čovek sa velikim Č, ne samo zato što je predavao nauku o čoveku nego što je bio sjajan čovek i profesor, kažu gospođe Petrović i Sotirović.
Miroslav Svilkić, dipl. inž. agronomije imao je slabu tački – istoriju.
– Na maturi izvučem pitanja o sporazumu Tito – Draža, knezu Danilu i uzrocima Prvog svetskog rata. Prva dva pitanja nemam pojma. Treće znam. Utom se čuje glas prosvetnog inspektora Dragiše Stevanovića koji je prisustvovao maturskom ispitu uz našu razrednu, istoričarku Emiliju Jovanović i još 12 gimanzijskih profesora: „To prvo je dosadno” – što je tada bila neverovatna hrabrost za bilo šta gde se pominje Tito, kazuje Svilkić
Inspektoru je bio „dosadno” i drugo pitanje pa je Svilkiću naložio da odmah pređe na treće pitanje.
– I, tako, ja maturiram. Kada bi znao gde je Stevanovićev grob, sada bih otišao da mu zapalim sveću, iskren je Svilkić posle toliko godina.
– Bio je to đački život, pun naravno učenja ali svega drugog, priseća se sa setom, naš kolega Slobodan Ilić, nastavnik jezika koji je karijeru proveo u novinarstvu u „Svetlosti”, na Radio Kragujevcu i u penziju otišao kao glavni urednik „Komunalca”.
– Bili smo stvarno dobri đaci koji su školu shvatali izuzetno ozbiljno a ne kao danas – „nešto, onlajn”, ističe naš poznati arhitekta Dragoljub Bakić, koji dodaje da je u rodni Kragujevac došao i da u ime „Zajedno” da podršku radnicima Fijata.
Iz njihove generacije najviše je kasnije studiralo u Beogradu prava i ekonomiju ili inžinjerske fakultete, ređe medicinu ili elektotehniku.
Ipak Bakić pedantno navodi petoro kolega samo iz svoje generacije koji su završili arhitekturu.
– Jedna koleginica je otišla u Čikago, po dvoje nas je ostalo u Beogradu ili se vratilo u Kragujevac. Tako smo se podelili, nabraja on.
U to vreme izlazilo se na korzo, od 19 do 20 sati.
– Šesti čas je trajao do pet do sedam. Optrčiš dva kruga po korzou u glavnoj ulici i bežiš kući sporednim uličicama i sokacima da ne naletiš na nekog nastavnka. Đak koji bi posle 20 sati bio viđen na ulici automatski je dobijao jedan iz vladanja, i danas sa respektom pripovedaju naši sagovornici.
A, za ljubav je bio rezervisan Veliki park.
– Tamo nije mogla da se nađe slobodna klupa, kad se smrkne. I leti i zimi. Sa devojkom sam u januaru sedeo na klupu na minus sedam, dodaje jedan njihov školski drug svoj „lični ljubavni Celzijus rekord”.
Petar Marš, iako mašinac poznat je kao osnivač „Studija B” i autor kultne emisije „Peca i deca”.
On podseća sve prisutne da je njihov razredni – osmog dva, profesor srpskog jezika Milan Stanković, preminuo u februarau ove godine.
– Imao je 99 godina i dolazio je na sve naše skupove, kaže Marš.
Inače, profesor Stanković je preživeo streljanje u Šumaricama i bio je aitor poeme „Sto za jednoga” koja je izvedena 1999. godine na Velikom školskom času u Šumaricama.
– Sada preko Udruženja Kragujevčana u Beogradu tažimo glumca koji bi njegove stihove adaptirao u monodramu, kaže on.
Uz sećanje na drugove i profesore „koji su prešli granicu” i sada su „na boljem mestu”, padoše i zdravice za koje su zadužene Jelica Danković, profesorka srpskog jezika i Danka Srećković, njena koleginica.
– Radujemo se što smo došli i što možemo da dođemo, nazdravi gospođa Danković uz onu „vince je teklo, nama je reklo”.
– Naša je ljubav neuništiva kao zrno pšenice, priključi joj se školska drugarica Srećković.
Peca Marš pročita svoj nadahnuti tekst o lepotama Šumadije i starog Kragujevca i izmami aplauze i poneku suzu.
Kragujevački kantautor Nenad Rakić uze gitaru i restoranom „Jezero” odjeknuše evgrin hitovi poput „Starih slika Kragujevca”, onakvog kakvog ga baš oni pamte iz svojih gimnazijskih i maturantskih dana.
Proslava je mogla da počne i vidimo se opet, za pet godina.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
