Skriveni život Tomasa Mana

Manovi dnevnici koji su se pojavili u javnosti 1975, dvadeset godina nakon njegove smrti otvorili su pitanje ko je zapravo bio jedan od najznačajnih nemačkih književnika svih vremena.

Rođen je u Libeku, nekada najvećem trgovačkom centru na severu Evrope. Njegov otac Tomas Johan Hajdrih Man bio je naslednik aristokratske porodice koja se generacijama bavila trgovinom i senator u gradskoj upravi.

Međutim, najveću pažnju učmalog, provincijskog društva privlačila je njegova majka Julija Silva de Brunes, Brazilka sa nemačkim korenima, za koju se govorilo da je najlepša i najkoketnija žena u Libeku.

Zbog blage i pokorne naravi – bio je očev miljenik, za razliku od njegovog brata Hajdriha koji je, iako bolji u školi, bio crna ovca u porodici jer je oduvek iskazivao umetničke sklonosti.

Očeva očekivanja da će on preuzeti porodični posao ispostaviće se kao jalova, zato što će on ubrzo krenuti bratovim stopama i zaljubiti se u muziku i književnost.

Nakon smrt oca 1891, porodična firma bankrotira, a on se sa ostatkom porodice seli u Minhen.

Na tamošnjem univerzitetu pohađa časove istorije, ekonomije i naravno književnosti, ali nikad neće zvanično postati student.

Kasnije se pridružio bratu u Italiji, gde se u miru jednog rimskog predgrađa posvetio književnosti i počeo da pretapa
porodičnu istoriju u svoj prvi roman koji će mu 1929. doneti Nobelovu nagradu.

Objavljivanje „Budenbrokova“ lansiraće ga među najveće evropske, književne zvezde.

O romanu su se pohvalno izražavali cenjeni književni kritičari, a samo u Nemačkoj je rasprodat u više od milion primeraka.

Po povratku u domovinu se ženi, uprkos protivljenju svoje porodice, Katjom Pringšejm, Jevrejkom iz sekularne porodice bogatih industrijalaca.

Njih dvoje će imati šestoro dece od kojih će svako imati ugledno ime u umetnosti i akademskom svetu.

Potom je 1912. digao buru svojim kontroveznim romanom „Smrt u Veneciji“, koji obrađuje temu platonske ljubavi ostarelog pisca prema trinaestogodišnjem dečaku.

Šuškalo se da je inspiraciju za lik dečaka Tadzija pronašao u mladom poljskom plemiću Vladislavu Mosu.

Katja iste godine oboleva od tuberkuloze i biva smeštena u sanatorijum u Švajcarskoj. Tokom poseta supruzi Man je shvatio da je bolničko okruženje sanatorijuma u Davosu idealan ambijent za njegovu narednu priču koja će biti aluzija na histeriju koja vlada svetom.

„Čarobni breg“, roman koji je prožet ratnim slutnjama ugledaće svetlost dana tek 1924. Njegovo stvaranje usporiće upravo Prvi svetski rat i to što će se pisac staviti u službu nemačke propagadne mašinerije.

Ne odstupajući od konzervativnih stavova i opravdavajući autokratsku politiku kajzera Vilhelma II došao je čak u sukob i sa bratom Hajdrihom koji je podržavao levicu.

Nije hteo da prizna da je pogrešio ni onda kada je uvideo da će Nemačka izaći iz rata teško poražena i oslabljena, tek će se po proglašenju Vajmarske svrstati na stranu demokratije.

Uspon nacizma dvadesetih godina duboko će uznemiriti njegovu porodicu zbog ženinog porekla i on će 1930. objaviti esej „Apel razumu“, ali će izostati njegova direktna kritika nacista.

U januaru 1933, kad se Hitler domogao vlasti, nalazio se sa ženom na proputovanju po Evropi. Deca Erika i Klaus su mu uskoro javila da se ne vraća u zemlju, jer će biti odmah zatvoren u novoosnovani logor Dahau.

Prvo se nastanio u Švajcarskoj, a zatim je 1938. otišao u Ameriku gde je dobio mesto vanrednog profesora na univerzitetu Prinston.

Mnogi su mu zamerali to što nije želeo dugo da javno osudi Hitlerov režim iako mu je oduzeto nemačko državljanstvo. Kako je zapisao u dnevnicima, razlog njegovog oklevanja bio je strah od gubitka nemačke publike.

Tek je u Americi počeo da snažnije istupa protiv nacizma i da drži antiratne govore na radio stanicama.

Oktobra 1945. objavio je javno pismo u kome je istakao da nemačka nacija treba da snosi kolektivnu odgovornost za počinjene zločine tokom rata.

Ovo će izazvati ogorčene reakcije njegovih sunarodnika koje će se ispoljiti i 1949. kad bude doputovao po Geteovu nagradu. Njegov boravak obeležiće i rasplet dugogodišnje porodične drame.

Man nije nikad bio pažljiv i topao otac. Prema svedočanstvu njegove dece, kad god bi mu zasmetali u radu, on bi zarežao poput vuka na njih.
Naročito je turbulentan odnos imao sa sinom Klausom koji je nasledio od njega dar za pisanje.

Klaus je bio disident i narkoman, predozirao se od tableta u hotelskoj sobi u Kanu jednog majskog dana 1949. Ali, Klaus je za života uspeo da izađe iz ormana i da prizna društvu da je homoseksualac, za šta njegov otac – kako je on sam priznao u svojim dnevnicima nikada nije skupio dovoljno hrabrosti.

Manovi su pedesetih godina napustili Ameriku, razočarani u antikomunistički režim koji se tamo diktirao. Čuveni pisac je umro 12. avgusta 1955. u Cirihu. Ostavio je iza sebe, po mišljenju mnogih stručnjaka, umetničko delo od neprocenjive vrednosti, ali i tajne koje danas mame previše radoznale poštovaoce da ih otkriju.

Citati:

Uz velikog čoveka često idu i velike greške.

Rat je kukavičko bežanje od mirnodopskih problema.

Čak i štetna istina vredi više od korisne laži.

Kad planiramo potomstvo, moramo imati u vidu da vrline nisu nasledne.

Ljubav je, a ne razum, ta koja je jača od smrti.