Iako je postalo sasvim uobičajeno da ga konzumiramo i tokom zimskih meseci, ipak se o sladoledu najviše misli i priča kada je vruće. I nije tako samo kod nas. Ova poslastica ne zna za prepreke, vole je podjednako u demokratskim zemljama i u surovim diktaturama.
Šta više, čak ni lokalne različitosti nisu ništa mogle sladoledu pa se širom planete uživa uz iste ukuse. Ipak, postoje i zanimljive specifičnosti od zemlje do zemlje
Sa dolaskom još jednog leta sladoled se opet vraća na velika vrata u našu svakodnevicu. Iako više nije kao nekada, kada ga je bilo moguće kupiti samo tokom najtoplijeg dela godine, jer sada ga veliki supermarketi nude i za vreme ciča-zime, sladoled je za većinu sezonska „zanimacija”. Kako i ne bi bila jer, osim vrućina, ka ovoj poslastici mame nas sladoledžijskih frižideri na svakom ćošku i poslastičarnice u kojima su „umesili” svakojake ukuse.
Kao što pretpostavljate, tako je u celom svetu. Sladoled je omiljen na svim kontinentima. Na njegovom putu do golbalne popularnosti nisu mu se isprečili ni lokalni običaji, ni ekonomska beda, diktatorska samovolja ili verska netolerancija,. Svi vole sladoled. Šta više, u društvima sa veoma jakom tradicijom, kao i onima koja je nemaju, narod voli iste ukuse. U Srbiji, Japanu, Sjedinjenim Državama ili Gani, obrni-okreni je isto.
Sladoled je velika industrija, čak tolika da su se sladoledžije organizovale u globalnu asocijaciju. Iz velikih fabrika svake godine stižu novi ukusi, oblici, pakovanja. Ipak, do dan danas ovaj biznis nije izgubio zanatsku crtu. Najbolji sladoledi i dalje dolaze iz malih, ali priznatih i poznatih manufaktura. Kao i pre pola veka, ili ceo, i sada se mogu čuti „hladne” preporuke tipa: „Znaš, tamo u onoj ulici, u maloj poslastičarnici… Tamo je najbolji!”.
U nekim zemljama proizvodnja i prodaja sladoleda je detaljno regulisana zakonima što je i logično jer u pitanju je namirnica za ljudsku ishranu. U drugim država se (za sada) ne meša mnogo. Proizvođači, sa svoje strane, ne zaboravljaju ni na koga: za mušterije koje ne vole mleko, ili su alergični na njega prave sladolede od vode, u nekim sredinama spremaju od kozjeg mleka, za vegetarijance od sojinog ili pirinčanog.
LEDA I MEDA
Od davnina ljudi su pokušavali da se rashlade hranom. U dolini Eufrata i Tigrisa, gde je kolevka ljudske civilizacije, pre 4.000 godina hladili su namirnice. Egipatski faraoni su angažovali vojske robova da im sa visokih planina donose led. U staroj Grčkoj su za letnjih meseci na pijacama prodavali led preliven medom. Perzijanci su tokom zima smeštali smrznutu vodu u podzemne prostorije, tako dobro napravljene da je led tamo opstajao i po najvećim vrućinama.
Na izmaku srednjovekovnog mraka sladoled je pravu šansu, a gde bi drugo, nego u naprednim gradovima severne Italije. Vrlo brzo je postao omiljena poslastica po plemićkim palatama. Evropom ga je raširio običaj međudvorskih udaja i ženidbi. Tako je iz Italije sladoled najpre stigao do Francuske, a kada ga je engleski kralj Edvard Prvi probao odlučio je da sladiledžiji ponudi doživotni posao i penziju ali da ovaj, zauzvrat, nikome ne odaje recept.
Kao i u slučaju „noblesa”, Italijani su raširili sladoled i među običnim svetom. Ovaj slatki biznis doneli su čak i do skandinavskih zemalja, preneli na druge kontinente. U Parizu je tako u drugoj polovini 17. veka otvoreno čak 250 poslastičarnica. Sladoledžije su naprečac stekle simpatije. U zemljama gde se govori engleski dobili su čak i nadimak „hoki-poki men” zato što su po ulicama i trgovima uzvikivali „Eko poko”, što bi moglo da se prevede kao: „Evo (dobrog) zalogaja!”.
Polovinom 18. veka recepti su „procureli”, pa su i domaćice mogle da spremaju sladoled. Oksfordski rečnik je tada zabeležio ovu reč. Tokom 19. stoleća registrovani su i prvi patenti što je bio uvod u rađanje jedne velike industrije. Masovna proizvodnja sladoleda ipak je bila moguća tek pošto je pre stotinjak godina usavršen frižider. Ubrzo je krenula prava „sladoledomanija”, na sve strane otvarane su sladoledžinice, napravljeni su specijalizovani kamioni za uličnu prodaju.
SLADOLEDOMANIJA
Amerikanci su apsolutni šampioni po privrženosti sladoledu. Prema jednom dokumentu iz 2005. oni godišnje pojedu 23 litra po glavi stanovnika. Kod nas tu količinu nazivamo porodičnim pakovanjem. Za petama su im Novozelanđani i Austalijanci koji godišnje „smažu” po 20, odnosno 18 litara. Ove količine su još impozantnije kada se uporede sa navikama u nekim drugim zemljama, na primer sa Velikom Britanijom gde godišnje po glavi stanovnika troše samo šest litara.
I pored lokalnih navika i običaja, sladoled ne poznaje granice. To lepo ilustruju liste najpopularnijih ukusa. U Sjedinjenim Američkim Državama godine 1994. 28 odsto tržišta zauzimali su sladoledi od vanile, 15 procenata je otpadalo na one sa aromom oraščastih proizvoda (lešnjak, badem i ostali), sa 13,5 odsto sledili su sladoledi voćnog ukusa, zatim čokolade (12,5). Na sličnoj listi u Japanu, omiljeni ukusi su, opet vanila, voće (naročito jagoda), čokolada.
Ipak, svako tržište ima specifičnosti. U obližnjoj Grčkoj dodaju mastiku i maslinovo ulje što sladoledima daje jedinstven ukus. U Argentini sladolede prskaju rastopljenim pralinama. U Indiji i Pakistanu, zemljama koje su do ratova doveli međusobni nesporazumi, i danas je podjednako popularna hladna poslastica kulfil, proizvod koji je gušći od sladoleda. Neka tržišta su prihvatila nešto što bismo mogli da opišemo kao zaleđeni jogurt. I tako redom.
Foto: fullskyart.com
MNOGO KALORIJA
Sladoledi se najčešće prave od mleka. Iako postoje razlike od tržišta do tržišta, sadržaj mlečne masti se kreće između 10 i 13 procenata, a kod visokomasnih ide i do 16 odsto. U sastav ulazi i devet do 12 procenata mlečne tvari koju čine proteini i laktoza. Tu je i 12 do 16 odsto šećera. Više od polovine sadržaja čini voda iz mleka i ostalih sastojaka. Treba reći da su čak i oni sladoledi koji imaju malo masnoća visokokalorični.
Postupak industrijske proizvodnje nije preterano složen zbog čega fabrike sladoleda postoje i u najnerazvijenijim zemljama. Ipak, i u ovoj branši postoje brojni izazovi, kao što su čuvanje i obrada mleka ili pravljenje mikseva. Na primer, da bi se na jednom drvenom štapiću formirao sladoled sa dva ukusa, potrebno je vršiti postepeno spajanje za vreme hlađenja kako bi se izbeglo formiranje velikih kristala leda.
Kada je reč o čuvanju, transportu i načinima prodaje sladoleda, i tu postoji mnoštvo varijacija. Nama su uobičajni ulični frižideri i poslastičarske vitrine. Na filmovima smo videli šarene kombije koji lagano, uz muziku „klize” po ulicama američkih gradova i zaustavljaju se pored svakoga ko digne ruku. U nekim afričkim i azijskim zemljama sladolede prodaju i na biciklima koji su opremljeni specijalnim komorama za hlađenje. Uz australijske plaže pristaju sladoledžijski čamci.
Dakle, kako god da bilo, sladoled uvek nalazi put do mušterija koje ga dočekuju sa osmehom. Ipak, da lice ne bi ostalo bez tog osmeha, ne treba zaboravljati nekoliko činjenica. Osim što je kaloričan, sladoled je i visokokvarljiva roba. Zato valja paziti kako želja za slatkim rashlađenjem ne bi „skliznula” u stomačnu tegobu. Ne sme se zaboraviti ni to da ni preterano rashlađivanje nije zdravo, jer kada se prekardaši, eto prehlade ili nečeg goreg. Zato pazite ali, pre svega, užvajte!
http://gordanbrkic.blogspot.rs/search/label/Ako%20niste%20znali
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.