Slučaj koji se i danas izučava: Devojka se praktično zamrzla i na kraju ostala živa

Automobil devetnaestogodišnje Džin Hilijard je zastao dok se vraćala kući svojih roditelja posle noćnog izlaska. Obučena u zimski kaput, rukavice i kaubojske čizme, ona je izašla napolje na ledenih -30 stepeni Celzijusa da potraži pomoć svog prijatelja, piše „Science Alert“.

U nekom trenutku se saplela i izgubila svest. Šest sati, njeno telo je ležalo na hladnoći, a toplota je napuštala njeno telo sve dok se nije – prema nekoliko izveštaja – „potpuno zamrzla“.

„Uhvatio sam je za kragnu i odvukao do trema“, rekao je Nelson godinama kasnije u intervjuu za Javni radio Minesote i dodao: „Mislio sam da je mrtva. Njeno telo se toliko smrzlo, da je bilo čvršće nego daska, ali sam ipak video nekoliko mehurića kako joj izlazi iz nosa.“

Da nije bilo Nelsonove brze reakcije, ovaj incident bi mogao postati jedan od pregršt smrtnih slučajeva koji se svake godine pripisuju hipotermiji. Umesto toga, njena priča je postala deo medicinske nauke i predmet naučnog istraživanja.

Kako je telo uspelo da preživi zamrzavanje?

Priče o ljudima koji su preživeli niske temperature dovoljno su neobične da bi bile vredne vesti, ali nisu baš toliko retke. U stvari, medicinski specijalisti za hladne klime imaju izreku: „Niko nije stvarno mrtav dok još nije topao i mrtav.“

Spoznaja da ekstremna hipotermija nije nužno kraj života postala je sama po sebi osnova lečenja ovog stanja. U kontrolisanim uslovima, snižavanje telesne temperature može ohladiti metabolizam i smanjiti potrebu tela za kiseonikom.

U medicinskim ustanovama, ili u retkim prilikama drugde, ohlađeno telo može da zakoči ceo proces umiranja dovoljno dugo da se nosi sa slabim pulsom, barem na neko vreme.

Ono po čemu se slučaj smrzavanja Hilijardove ističe je ekstremna priroda njenog stanja hipotermije.

Zaboravite činjenicu da je njena telesna temperatura bila jedva 27 stepeni Celzijusa, punih 10 stepeni ispod one kod zdravog čoveka. Bila je – očigledno – smrznuta. Lice joj je bilo pepeljasto, oči čvrste, a koža je navodno bila previše tvrda da bi je probila hipodermična igla.

Prema rečima Džordža Satera, lekara koji ju je lečio, „njeno telo je bilo hladno, potpuno čvrsto, baš kao komad mesa iz zamrzivača“.

Ipak, za samo nekoliko sati, zagrejano jastučićima za grejanje, Hiljardino telo se vratilo u život. Progovorila je do podneva, i sa malo više od utrnulih nožnih prstiju sa žuljevima, ubrzo je puštena kući.

Prijateljima i porodici u njenoj zajednici, njen brz oporavak se dogodio zahvaljujući snazi molitve. Ali šta biologija ima da kaže o tome?

Za razliku od mnogih supstanci, voda zauzima veću zapreminu u čvrstom nego u tečnom stanju. Njeno širenje je loša vest za telesna tkiva zahvaćena hladnoćom, jer čak i samo nekoliko zalutalih kristala leda koji se pojave na pogrešnom mestu mogu da probuše ćelijske membrane svojim komadićima nalik igli, izazivajući tamne mrlje na koži i promrzline.

Mnoge životinje su razvile neke sjajne adaptacije kako bi se izborile sa opasnostima oštrih kristala leda u uslovima  smrzavanja. Na primer, antarktička ledena riba proizvodi glikoproteine kao neku vrstu prirodnog antifriza.

Jedna vrsta žaba pretvara sadržaj svojih ćelija u svojevrsni sirup tako što preplavi svoje telo glukozom, čime se odupire smrzavanju i dehidraciji.

Teško je sa sigurnošću reći kako je Hilijardino telo izdržalo zamrzavanje. Da li je bilo nečeg jedinstvenog u njenoj hemiji tela? Ili čak u sastavu njenog tkiva?

Možda. Daleko važnije pitanje je šta tačno „zamrznuto“ znači u ovom slučaju. Iako niska, Hilijardina osnovna telesna temperatura je navodno bila daleko iznad nule. Postoji ogromna razlika između metaforičkog ‘smrzavanja’ i bukvalno očvrsnute vode u venama.

Činjenica da se Hilliardino telo činilo čvrsto je uobičajen znak teške hipotermije, pošto se rigidnost mišića povećava do te mere, da čak može da liči na ukočenost koja se dešava mrtvom telu.

To što je površina njenog tela bila hladna i bela, a čak su joj i oči izgledale staklaste i ‘čvrste’, takođe bi moglo biti manje nego iznenađujuće. Telo će zatvoriti kanale za krvne sudove ispod kože da bi organi funkcionisali do te mere da će telo izgledati pepeljasto i ostati izuzetno hladno na dodir.

Medicinsko osoblje u tim slučajevima beleži jako sužene vene, posebno ako su prekrivene tankim slojevima dehidrirane kože čvrsto pritisnute ukočenim mišićima, zbog čega se igla šprica lomi kad pokuša da je probije.

Možemo samo da nagađamo da li je Hilijardino ‘zamrznuto’ telo bilo tipično ili zaista neobično jedinstveno u svojoj sposobnosti da izdrži tako ekstremnu promenu stanja. Međutim, nema sumnje da je imala sreće.

Što više saznajemo o neverovatnim stvarima koje ljudsko telo može da postigne, to ćemo manje moći da se oslanjamo na sreću za spasavanje života poput njenog u budućnosti, a više na napredak u medicini i brze reakcije.