„Smrt lepoticama!“: Ko je bio prvi serijski ubica Rusije

17. septembar 1909, Sankt Peterburg. Veče je, a u hotel Kjao ulazi visoki muškarac sa bradom u društvu prostitutke Marije Budočnikove. Hotelskom službeniku čovek se predstavlja kao Vladimir Sokolov i traži broj sobe. Ali mladiću, koji je čuo za strašnog ubicu koji deluje u prestonici, gost deluje sumnjivo.

Budočnikova moli portira da ih prijavi, zatim on donosi paru pivo u sobu i odlazi da spava na kauču nedaleko od njihovih vrata. Oko sedam ujutru, Sokolov izlazi iz sobe i traži od portira da otvori vrata. „Mlada dama će spavati do pola devet“, dobacuje.

Mladić zaposlen u hotelu, za svaki slučaj, odlučuje da proveri sobu i ne nalazi Budočnikovu ni u krevetu ni u kupatilu. „Gde ti je saputnica?“, pitao ga je. „Evo je, spava“, kaže Sokolov i pokazuje na gomilu haljina i donjeg veša na sofi. Hotelski službenik prilazi sofi, a onda ga gost napada s leđa i počinje da ga davi.

U leto 1909. uznemirujuća vest se proširila po Sankt Peterburgu: u gradu je delovao okrutni ubica, čije su žrtve bile prelepe mlade brinete. Manijak nije silovao, niti pljačkao žrtve.

Telo prve žrtve pronađeno je 1. jula 1909. godine u Nevi. Tamnokosa devojka je bila potpuno obučena i identifikovana je istog dana. Na mokrom „žutom listiću“ – svojevrsnoj potvrdi prostitutke koja je postojala u to vreme – moglo se razaznati starost i ime pokojnice: 20-godišnja Ana Blumentrost.

Ispostavilo se da se prodavačica ljubavi nije udavila, već da je ubijena: nepoznata osoba ubola ju je više od deset puta, rane na licu i vratu bile su smrtonosne. Da bi sakrio zločin, ubica je bacio Anino telo u reku.

Istragu o ubistvu Ane Blumentrost preuzeo je šef policije Sankt Peterburga Vladimir Filipov. Policijski agenti su intervjuisali prostitutke koje su poznavale žrtvu i saznale da je Ana tražila klijente u blizini Konjske pijace.

Poslednji čovek sa kojim je ubijena Ana otišla posebno se odlikovao svojom nespretnošću i neobičnim izgledom: pogrbljen, nesrazmerno dugih ruku, bio je odeven u crni kaput i šešir širokog oboda koji mu je pokrivao polovinu lica. Prema rečima prostitutki, čovek je nosio bradu, bez brkova, i izgledao je „kao veliki majmun“.

Međutim, policija nije morala dugo da čeka: dve nedelje kasnije, manijak se obračunao sa drugom žrtvom.

„Pa, zbogom! spavaj“

Ujutro 15. jula, u hotelu Dunav, u sobi na trećem spratu, portir je pronašao telo žene. Česti posetioci Dunava bili su klijenti sa prostitutkama i zaljubljeni parovi koji su tražili mesto gde bi mogli sami da prenoće, pa je hotel uživao sumnjivu reputaciju.

Dana 14. jula, oko dva sata ujutru, u sobu je ušao mladi par. Vesela tamnokosa koketa, koja je bila redovan gost Dunava, prezivala se Ivanova, a njen saputnik, koji je ličio na glumca ili umetnika, bio je Mišutin.

Uzeli su sobu broj devet za jednu noć i naručili vino i slatkiše od portira.

Oko osam sati ujutru, portir koji je prao ogledala primetio je kako se Mišutin u crnom kaputu i ​​šeširu sa širokim obodom kroz poluotvorena vrata oprašta od voljene: „Ćuti, Ariša! Šta? Zaključano? Pa, zbogom! Spavaj.“

Gost je platio sobu i tražio da probude njegovu devojku za sat vremena: „Ne uznemiravaj je, pusti je da spava. Probudi je za sat-dva“. Sa ovim rečima je napustio hotel. U deset sati ujutru, portir je otišao da izvrši zadatak, ali umesto usnule Ariše, pronašao je u krevetu telo brinete u lokvi krvi.

Već u 11:00 u hotelu je bio izveštač prestoničkih novina, kojeg je portir pustio na mesto zločina uz naknadu.

Vest o brutalnom zločinu brzo je postala jedna od najzastupljenijih u Sankt Peterburgu. Policija je utvrdila da se žrtva zvala Ekaterina Gerus, radila je i živela u blizini trga Znamenskaja.

Lekar sudske medicine je utvrdio da je devojka umrla od davljenja. Manijak je žrtvu ubo više od dvadeset puta, prskajući ćebe, pod i stolnjak krvlju, a zatim zadavio, uverio se da je mrtva i izašao iz sobe.

Istovremeno, novac ubijene žene – 2 rublje 80 kopejki – ostao je netaknut.

Inspektor Filipov je došao do zaključka da ista osoba stoji iza slučaja Ane Blumentrost i ubistva u „Dunavu“. Karakteristika ovih zločina bila je da muškarac nije imao seksualne odnose ni sa jednom od žrtava. Ubrzo je, pod sumnjom za ubistvo, priveden izvesni Fjodor Osokin, poznanik ubijene brinete iz „Dunava“ – očevici su rekli da osumnjičeni liči na njega.

„Smrt lepoticama!“

Deset dana kasnije, 24. jula, dok je policija pokušavala da identifikuje zločinca, on je napao treću žrtvu – ovoga puta to nije bila prostitutka, već mlada sobarica Zinaida Levina, koja se vraćala sa pijace. Nepoznata osoba ju je ubola nožem u rame i stomak uz poklič „Smrt lepoticama!“ u blizini železničke stanice Nikolajevski.

Prolaznici su uplašili čoveka u kaputu i ​​šeširu, a on je pobegao u susedna dvorišta, a na mestu zločina ostavio ranjenu žrtvu i nož. Kako je ispitivanje pokazalo, baš ovim nožem sa drškom umotanom u platno ubijane su prostitutke.

Prolaznici su ženu odveli u bolnicu – rane nisu bile duboke, sobarica je preživela. Detektivi su primetili: Zinaida se nije bavila prostitucijom, ali je bila lepa brineta. To je značilo da je manijak lovio određenu vrstu žene.

A 25. jula, u javnoj kući na Kolomenskoj, nepoznati mladić zastrašujućeg izgleda poželeo je da provede vreme sa prelepom Klotildom. Nekoliko minuta kasnije, iz Klotildine sobe su se začuli glasni krici, na buku su dotrčali čuvari javne kuće.

Uplašena devojka u suzama ispričala je da ju je klijent napao i nekoliko puta ubo nožem.

Kako se ispostavilo, Klotilda je čula za ubistva prostitutki i bila spremna da napadne, a samo zbog toga je uspela da pobegne. Međutim, umesto nje, ubica, koji nije stigao da završi započeto, pobegao je iskočivši kroz prozor.

Šef policije Filipov je skrenuo pažnju da je kod svih napada zajedničko odsustvo seksualnog odnosa, boja kose i pol žrtava, kao i činjenica da su svi počinjeni u blizini trga Znamenskaja. Istovremeno, motiv i dalje ostaje misterija.

Uveče 17. septembra, zajedno sa prostitutkom Marijom Budočnikovom, u hotel „Kjao“ ušao je visoki klijent sa bradom. Hotelskom službeniku Jakovu Kazenovu, koji je čuo za manijaka, mladić, koji se predstavio kao Vladimir Sokolov, izgledao je sumnjivo – a ujutru se ispostavilo da je bio u pravu.

Nakon što je napadnut, portir je uspeo da pobegne, pritrčao je prozoru, razbio staklo i počeo da zove upomoć.

Recepcioner i sobarica su dotrčali na vrisak, zajedno su zadržali ubicu. Predao je bodež i priznao da je oko četiri sata ujutru ubio Mariju Budčnikovu.

Policajci koji su stigli na lice mesta zatekli su golo telo ubijene žene na kauču, pokriveno suknjom, košuljom i presvlakom za sofu. Na stomaku, grudima i genitalijama žrtve bilo je čak 35 uboda nožem.

Ispod sofe je pronađen komadić papira za beleške na kome je štampanim slovima pisalo: „Smrt lepoticama. Novac je uzet za trud oko njihovog slanja na onaj svet i zato što mrtvima nije potreban. Ubica ove žene i Ekaterine Gerus u hotelu „Dunav“ sam ja, Vadim Krovjanik. 17. septembar“

Za pomoć u hvatanju zločinca, portir Jakov Kazenov dobio je ličnu zahvalnost od gradonačelnika i 25 rubalja. Fjodor Osokin, koji je ranije bio uhapšen zbog sumnje za ubistvo prostitutke Ekaterine Gerus, pušten je na slobodu.

„Neka policija vredno radi“

Uhapšenog su ispitivali službenik za posebne zadatke, pod nadzorom detektiva Filipova. Mladić je odmah priznao ubistvo dve devojke – Ekaterine Gerus i Marije Budočnikove, ali je odbio da navede svoje ime i prezime, predstavljajući se kao Vadim Krovjanik.

„Mogao bih da vam kažem, ali trenutno nemam želju da uznemiravam roditelje. Neka detektivska policija naporno radi“, rekao im je.

Da bi utvrdio identitet ubice, Filipov je poslao agente u sve čajdžinice i taverne da intervjuišu vlasnike, posetioce i poslugu. U jednoj od njih, „Privislenski kraj“ detektivi su saznali da je tamo često dolazio čovek koji se predstavljao kao Nikolaj Nikolajevič.

Oni su ispričali detektivima da se čovek često ponašao agresivno i neuravnoteženo, govoreći svojim saputnicima da „mrzi žene“. Komentarišući ubistva prostitutki, ovaj čovek je sugerisao da policija nikada neće uspeti da pronađe počinioca i da je „ubici moralo biti veliko zadovoljstvo da ubije mlade devojke”. Svojim poznanicima je ispričao da je nekada služio u trgovačkoj floti, a da sada živi u prenoćištu nedaleko od kafane.

Posetioci su se sećali da je Nikolaj Nikolajevič voleo da priča o ubistvu u hotelu „Dunav“ i da je uvek naglašeno isticao: „Ali ubica uopšte nije Osokin“.

Kada je detektiv posetiocima čajdžinice pokazao fotografiju Vadima Krovjanika, jedan od njih je povikao: „To je on, Nikolaj Nikolajevič!“ Agent je u razgovoru sa ovim posetiocem čak uspeo da sazna i adresu stana u kome je osumnjičeni iznajmio sobu. Domari i stanodavci su takođe prepoznali svog stanara sa fotografije i potvrdili da je u pitanju Nikolaj Nikolajevič Radkevič, inače plemić.

„On će biti prorok“

Tokom nedelje, detektivi su saznali detalje o identitetu ubice. Rođen je 1888. godine u Vladimiru, njegov otac je bio član okruga Vladimirskog okružnog suda.

Porodica Radkevič je bila poštovana u gradu. Nikola je imao nekoliko starije braće i sestara koji su dobili solidno obrazovanje i imali dobre položaje.

Kako se prisećala majka ubice, u detinjstvu je bio veoma religiozan, često je imao „bujne snove“. Takođe, Nikolaj nije govorio do četvrte godine.

Sa sedam godina počeo je da ima vizije. Pošto smo ga našli u banji sa ikonom, gde se molio i rekao da će biti veliki prorok, ispričala je majka.

Dečak, za razliku od svoje braće, nije išao u gimnaziju, već u četvorogodišnju školu Gorokhovets. Tu je prvi put pokazao sklonost prema nasilju.

Tokom časova u učionici, Nikolaj Radkevič je hvatao muve, odsecao im glave tankom pločicom od peroreza i gledao kako u ovom obliku lutaju po stolu.

Nakon što je završio fakultet, otac je poslao Nikolaja u kadetski korpus, odakle je sedam meseci kasnije izbačen zbog napada na ženu. Prema jednoj verziji, kada je Nikolaj imao 14 godina, zavela ga je 30-godišnja oficirska udovica – prelepa brineta. Ali ubrzo joj je dosadio i ostavila ga je bez ikakvog objašnjenja.

Nekoliko nedelja kasnije, Nikolaj je saznao da ga je udovica zarazila sifilisom, nakon čega je odlučio da ubije nju, a potom i sebe. Uzeo je nož i otišao u park, gde je njegova bivša ljubavnica volela da šeta. Tamo ju je video sa novim obožavaocem. Sačekao je pravi trenutak, napao udovicu i pokušao da je ubode, ali je ženin pratilac, mornarički oficir, izbio nož iz ruku mladića, izvrnuo ga i prijavio incident rukovodstvu kadetskog korpusa. Kao rezultat toga, Nikolaj je izbačen i morao je da zaboravi na vojnu karijeru. Ali Radkevičev otac se pobrinuo da slučaj napada bude zataškan.

Nakon ovog incidenta, mladić je odlučio da se osveti tamnokosim lepoticama. Verovao je da ubijajući ih čisti svet od požude i prljavštine. Istina, Radkevič je u početku tvrdio da je napao ženu u parku kako bi ukrao novac od nje i otišao na Daleki istok – navodno je sanjao da putuje.

Mladi mornar

Nikolaj je 1906. rekao porodici da je odlučio da postane mornar i da se preseli u prestonicu. Da bi ušao u nautičku školu, Radkevič je stekao neophodno iskustvo – završio je četvoromesečno putovanje na jednom od jedrenjaka Baltičke trgovačke flote.

Ali, u nautičkoj školi, koja je nosila ime cara Petra I, Nikolaj nije dugo učio, nije završio školsku godinu, a u aprilu 1907. godine napustio je svojom voljom.

Od tada je počeo da vodi besposlen život: do jutra je provodio vreme u bordelima, započinjao romanse, postao redovan u kafanama i čajdžinicama, i uprkos činjenici da su mu roditelji slali mnogo novca za život, provodio noći u društvu beskućnika skitnica na periferiji grada.

Radkevič je, inače, imao rođake u Sankt Peterburgu, a neki od njih su imali dobre položaje. Na primer, jedan od njih je bio službenik u kancelariji Državne Dume. Ali Nikolaj im se, uprkos potrebi, nikada nije obratio za pomoć.

Nekoliko meseci kasnije, mladić se preselio u Rigu i završio na brodu Mstislav Udali, gde je postao ložač. Tako je uspeo da poseti Dansku, Egipat i Tursku. Godine 1909. Radkevič je napustio službu u trgovačkoj floti i vratio se u Sankt Petersburg.

„Zadatak mog života je da ubijam brinete“

Tokom ispitivanja, zatočenik Radkevič se mirno i sa zadovoljstvom prisećao kako je počinio ubistva. Ispostavilo se da su na desetine žena bile njegove žrtve. Na pitanje detektiva Kasoveca koliko je puta kriminalac napao brinete, on je odgovorio da je bilo oko 30 pokušaja.

Ali u većini slučajeva nešto bi mu zasmetalo u planovima: ponekad bi se i sam sažalio svoju žrtvu, a ponekad, čekajući da prostitutka zaspi, Radkevič bi zaspao i probudio se tek kada je „već bilo nezgodno ubiti“. U jednom slučaju, kada je Nikolaj pokazao nož devojci koja je sa njim došla u hotel Olimpija, ona je uspela da pobegne.

Ubica je tokom ispitivanja ispričao da je sreo Ekaterinu Gerus nedaleko od trga Znamenskaja.

„Ona je brineta – i ja sam je ubio. Moja misija u životu je da ubijam brinete. Da li ste primetili da je i ova (Marija Budočnikova) brineta?“, rekao je detektivima.

Ispričao je da je posle kraćeg razgovora odveo devojku u „Dunav” i sačekao dok nije zaspala.

„Počeo sam da je davim. Prvo je uzdahnula, a onda odjednom zaplakala glasno, otegnuto. Nisam to očekivao. Zabio sam joj nož ispod lopatice, ali je nastavila da vrišti. Bacio sam nož i ponovo je zgrabio za vrat, ali se ona povukla. Pred vratima se začula buka, a onda sam je udario nožem tako da je odmah utihnula“, ispričao je.

Kada je zamoljen da objasni zašto je to uradio, detektivu je uz prezriv osmeh otkrio motiv.

„Pitate šta je svrha tako gnusnog zločina? Ako hoćete, reći ću vam cilj. Doživeo sam strašno zadovoljstvo, neizrecivo, uživao sam. I dalje to nećeš razumeti“, rekao je.

Sa zadovoljstvom se prisećao da je 15 minuta slušao kako je „umiruća Ekatarina Gerus šištala“.

Apsolutno mirno, Radkevič je policiji ispričao okolnosti ubistva svoje poslednje žrtve. U kafani blizu Aničkovog mosta upoznao je Mariju Budočnikovu i veoma mu se dopao njen izgled.

„Ideja da ubijem ženu pala mi je na pamet popodne. Izdvojio sam je sa jedinim ciljem – da ubijem. Čim sam je ugledao, prosto sam zadrhtao. Kao u groznici idem do nje, samo da nije otišla!“

Radkevič je sa Marijom dogovorio cenu od dve rublje za intimnost, uzeo je taksi i odvezli su se do hotela. Smestivši se u „Kjao“, manijak je čekao dok Marija nije zaspala. Ubrzo je zadremala na kauču, kada joj je on prišao i počeo da je budi.

Pošto je zadavio žrtvu, izvadio je bodež i počeo da bode njeno telo, ali mu ovo nije donelo zadovoljstvo.

Tada je ubica pokrio telo žrtve prekrivačem za sofu – jer je, po njegovim rečima, „postala veoma ružna“. Nakon što je odspavao dva sata u sobi, pokušao je da ode, ali ga je portir zaustavio.

Uprkos činjenici da Radkevič nije ulazio u intimne odnose sa žrtvama, u slobodno vreme često se upuštao u razvrat. Iseljen je iz nameštenih soba u Sadovoj ulici upravo zato što je ometao druge stanare „divljim druženjem“.

Na kraju, vlasnici smeštaja nisu mogli da podnesu ovakve orgije, u kojima su učestvovale mnoge prostitutke, i izbacile su Radkeviča iz stana. Ubica je 12. septembra izašao iz stana i više nigde nije bio prijavljen, lutajući od jednog do drugog hotela.

„Na granici između ludila i normalnosti“

Radkevič je smešten u psihijatrijsku bolnicu Svetog Nikolaja Čudotvorca. Lekari i advokati pokušavali su da smisle gde da pošalju ubicu – na prinudni rad ili u ludnicu.

Radkevič se svesno odnosio prema svemu oko sebe. Na pitanja je odgovarao sa prezrivim osmehom. Pričao je da piše beletristični esej. Često je čitao knjige. Sa zadovoljstvom je govorio o trenutku ubistva, posebno se osvrćući na činjenicu da je njegova žrtva bila žena. Od detinjstva je imao strast za ubijanjem žena.

Ugledni lekari su se sporili oko toga da li Radkeviča treba smatrati ludakom ili sadistom. Bilo je važno shvatiti da bi on mogao da predstavlja opasnost za druge osuđenike.

Radkevičev slučaj proučavalo je sedam psihijatara. Jedan od njih, dr Finkelštajn, rekao je da se zločinac nije pokajao za svoje delo.

„Radkevič je na granici između ludila i normalnosti. Takvih je mnogo, i ne mogu se smatrati ludima“, rekao je psihijatar Lev Finkelštajn na suđenju.

Dvojica njegovih kolega, dr Karpinski i profesor Rozenberg, su, naprotiv, smatrali Radkeviča ludim. Pokušali su da utvrde i stanje manijaka tokom administrativne sednice okružnog suda. Sam Radkevič je rekao da sebe smatra savršeno zdravim.

Kao rezultat toga, većina psihijatara je takođe prepoznala optuženog kao mentalno zdravog, „iako je patio od manifestacija mentalne degeneracije“.

„Nisam ja krvi, već nesavršenost ljudske prirode“

Uprkos činjenici da je Radkevič uhvaćen u jesen 1909. godine, počeo je da u se sudi tek 10. marta 1912. godine, a proveo

je više od dve godine u pritvoru. Sve ovo vreme policija je uzalud pokušavala da pronađe dokaze koji potvrđuju njegovu umešanost u ostala serijska ubistva.

Kao rezultat toga, manijak se pojavio pred sudom samo pod optužbom za ubistvo Marije Budočnikove i pokušaj ubistva Jakova Kazenova. Tužilaštvo je insistiralo da Radkevič nije bio neuračunljiv, dok je odbrana pokušavala da dokaže da optuženi nije shvatio šta radi.

Sam optuženi je u poslednjoj reči zatražio od porote da ga ne šalje u ludnicu, rekavši da bi to za njega bilo ravno samoubistvu. Radkevič je dodao da se ne oseća krivim što je rođen kao „degenerik“ i što je osetio potrebu da se obračuna sa ženama.

„Naneo sam mnogo tuge svojim roditeljima. Priroda je stvorila instinkte koji guraju na zločin. Nisam ja kriv za zločin, već za nesavršenstvo ljudske prirode. Ako pretpostavimo da se suočavam sa doživotnom robijom među ludacima, kakav će to onda život biti? Ne želim sredinu. Ili težak rad, ili sloboda, inače – smrt od svojih ruku.

Porota je Nikolaja Radkeviča proglasila krivim za ubistvo Marije Budočnikove i nije se složila da je osuđenik bio neuračunljiv. Ostala ubistva i atentate detektivi nisu uspeli da dokažu zbog nedostatka direktnih dokaza – priznanja optuženih nisu bila dovoljna za ovo.

Kao rezultat toga, Radkevič je osuđen na osam godina teškog rada. Obično se za takva krivična dela davalo 12 godina, ali je na zahtev tužioca kazna smanjena za trećinu, pošto Nikolaj u vreme ubistva nije bio punoletan (21 godina). Uprkos blagoj kazni, manijak nikada nije izašao na slobodu: ubijen je 1916. godine.