Soloturn (1): Veče i jutro provincije

Danas je grad ćutljive helvetske malograđanštine. Ko ovde zaluta, ne razlikuje nedelju od ponedeljka.

Na obalama podno moćnog hrama, katedrale biskupije bazelske, bujni, sočni, polupismeni soloturnski dijalekt još uvek je glavni govorni jezik.

Mleko je „Mouch“, a na „Milch“, jedanaest: „oufi“, a ne „elf“. Za engleskim se glave okreću.

Kakve li tišine na obali Are. Samo nekoliko desetina milja nizvodno od prestonice ove prebogate, preuređene, preoblagostanjene zemlje: mir, spokoj i neizreciva samoća švajcarske Ivanjice mame nevericu, brigu, bol. No, legenda i istorija se sećaju Soloturna.

Mitska, još uvek tajanstvena simbolika broja jedanaest vlada gradom: jedanaest je crkava, jedanaest starih fontana, jedanaest je bilo cehova pri osnivanju grada.

Više od dvesta pedeset godina stolovali su ovde ambasadori francuskih kraljeva i vrbovali mlade, mišićave Švajcarce za službu u gardi.

Posle njih došli su biskupi bazelski.

U Soloturnu je, nakon svih svojih poljskih i američkih ustanaka i ratova, živeo i umro Tadeuš Košćuško.

Danas ovde stoluje Peter Biksel, pisac kratkih stranica i dugog daha, poeta švajcarske usamljenosti.

Barokna katedrala na uzvišici iznad grada uveče je osvetljena.

Tišini i tami Soloturna daje neki zlatotkani dah katoličkih gradova koji povezuje Rim sa Rijom, Rio sa Lisabonom, Lisabon sa Parizom, Pariz sa Milanom, Milano sa Askonom, Askonu sa Soloturnom.

Posmatrana iz hotelske sobe, osvetljena katedrala ispunjava ceo prostor između zavesa.

Pred spavanje, ostavljam ih razmaknute da bih je video.

Probudivši se usred noći, katedralu u prozorskom oknu više ni ne nazirem.

U ovoj palanci, noću i nju isključuju.

Ujutro: uzbuna u Soloturnu. Nasred ulice, iznad obale Are, stoji usamljeni labud.

Nekoliko odraslih muškaraca se okupilo, posmatra ga, razgovara.

Prolaznici, jedan službenik hotela, dva policajca. Odbor za razmatranje labuđe budućnosti. Posle dužeg vremena dolazi veterinar, pozdravlja se sa prisutnima.

Hvata labuda, trpa ga u veliku plastičnu kutiju, a nju zatim u prtljažnik kamioneta. Odvozi ga u nepoznatom pravcu. Ne sme se labud, u Švajcarskoj, šetati ulicama.

Ja pak smem, jedino što u Soloturnu grada mnogo i nema.

Od obale Are do nekadašnjeg dvorca francuskih ambasadora na brdu stiže se pešice, za nekoliko minuta, prošavši pored nekadašnje palate patricijske porodice Bezenval i one iste, sinoć osvetljene, sada na suncu belasaste, katedrale.

Neimari, Gaetano Mateo Pizoni iz Askone i njegov nećak Paolo Antonio, doneli su joj sunca iz svoje domovine na obali Jezera Mađore.

I katedrala obiluje sećanjima na soloturnsku jedanaesticu: tri puta po jedanaest stepenica vodi iz centra starog grada do portala hrama sa jedanaest oltara i jedanaest zvona u zvoniku.