Nedelja je vreme „bačkog ručka“. Taj tok ni Dunav kod Somboraca ne menja. Mi to pravilo kršimo šetajući praznim ulicama, po kojima se čuje samo kotrljanje kolica u kojima Somborci vuku pijačne potrepštine.
Remetimo i plan našim domaćinima: Sonji i Milanu. U pešačkoj zoni kuća palanačkih. Somborci bi rekli da tu Laza „drema“. Ćuti, saliven u bisti na klupi pored svoga doma. Nadamnom terasa gde je pesnik snove u jutarnjoj vežbi razmahivao od sna. Nisam ljut, ali vidim da od terase pesnikova doma spada malter. Istorija snova. Ukroćena i setu spremna. U kafiću „Dezart“ sa Milanom koga u Somboru svi znaju kao „Simu“ načinjemo večnu temu koja nas bliži. Pesnik Laza, intelektualac koji iz nas sada zbori. Sonja, njegova supruga, pažljivo nas sluša. Analiziramo detalje iz Lazina života, sravnjavamo priču sa televizije koju je u serijalu prepričao Zdravko Šotra.
„Sima“ pominje Beljanskog, hroničara ovdašnjeg. Slažemo se da nema za putnike namernike ništa od knjiga ni Lazinih, u Somboru, kao ni Borinih u Vranju. Zaborav, ili više naša nemarnost onih koji se time bave. Bilo bi lepo da usred egzotičnog kafića „Dezart“ gde pijemo prepodnevnu kafu možemo ponešto i da pročitamo. Ko da nije ni bilo „Santa Marije“, ili tih časnih veleposednika Dunđerskih. Danas bi i oni verovatno bili svrstani u dnevnopolitičku „biblioteku“ tajkuna. Nema ih pa su dušu olakšali, a nama zaborav učinili nekakvom stilskom varijantom.
Na Sonjino insistiranje do Bezdana, u jedne od čardi prolazimo kroz jesen obojenu hrastovu šumu koja opkoljava Bački Monoštor. Razmišljam o Lazi, gledam šta je sve pre mene video Milan Konjović, a u šta gleda sada naš Vranjanac Zoran Stošić, slikar koji ovde i dalje zamašno pretače kosmos kroz somborsku optiku. Dok smuđ, šaran, kečiga šalju svoje mirise iz kuhinje u čardi sa „Simom“ prilazim Dunavu. Reka sa kojom sam i dalje na Vi. Slušam od „Sime“ kako je u mladosti četiri puta preplivavao Dunav. Borio se i pobedio. Lepa uspomena za trag u uspomenama.
Sladoled od crne čokolade, prija u kasno popodne. Priča nas povezuje pa veče trošimo na Trgu glumca „Paje Vuisića“ u „Dalmatinskom podrumu“. Miris noći. Pun mesec nad Somborom. Dunav koji vreme toči i svom pravcu. Opet Laza, priča sa Sonjom i „Simom“ o Kišlovskom, Simjanoviću, Koenu “ Tek da ne ostanemo dužni mraku koji u dijalogu sa prijateljima sija. Gledam sve nas u vodenoj ravnici Dunava. I sve to prija, kada imaš dobru reč koja se svuda razliva, a niti kida u pogledima i srdačnosti.
Rada, Đurašin, Ivana, Marijana, a tek eksplozivna gospođa Dragana, sve su to ljudi koji ti ne dozvoljavaju da budeš sam i kada se u Somboru nađeš i misliš da si nekome stran. Bačka jesen. Sećanje za buduće dane. Istoriju guram nastranu, ali jesmo za sećanje, druženje, prijateljstva.
Za neporođene dane i mesece. U Bačkoj usred Sombora. Nije lako biti ravnodušan pred onim što je sutra, a to je radost drugačija od svakodnevnih dana. Drugačija, onako kako je život smerom svojim vodi. Drugačija ne može biti i kada se u zapis reči pretoči.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
