Sombor: U snu san

Prepodnevno proleće bačko. Tek se zapatilo mleko u poslastičarama ovdašnjim. Ja požurih na tri kugle sladoleda „odžačkog“. Previše sladak. Na putu zastajem pred kućom „Konjovića“ koja je u potpunom mraku. Gledam u nebo pored Crkve i zamišljeno se pitam: Kako li se ova kuća usred zime greje i čime!? Kako li se Konjović i sva njegova porodica grejala? A toplotu su imali. Boja, boja, kako to hladnoću topi, ko čokoladni preliv smrznuto sladoled mleko.

Na šetalištu somborskome malo je ljudi. A uvek je tu Laza. Naš Kostić. Golem, jednostavnoga prezimena. Sedi na klupi, ko da je pojeo vruću štrudlu, posle golema ručka u porodici Palanački. Naslovih: „Dobar dan.“ Odgovori upitno: „Čemu da se nadam od Vas?“

– Ljut sam, Lazo, na ove Somborce, što ti kuću i terasu ne upriliče! Ja dođoš iz Vranja, pa da im na to skrećem pažnju – velim sa uverenjem pravičnosti piscu.

– Kada zaborave na sebe, što bi mene gledali?, saslušavam Lazu. A on ne čekajući moga odgovora veli: „Ajmo na čašicu vina, gde oćeš, ‘Gradsku’ ili ‘Tri tačke’, možda kod ‘Slona’ ili u ‘Fijaker’, ja častim ionako nisam skoro vido nekoga sa strane da prozbori sa mnom osim Somboraca koje gledam svakoga dana…“

Ćutim, a noć zalepila mesec o Dunav. Taj uliv spaja. Niče čitanje, a reči kraja nemaju. Ne polazimo ni korak, a koračamo, pa me Laza pita:

– Kako je moj Borčilo, taj opismenjeni slikar najlepših ljubavi juga Srbije. Lepotice Sofke, Koštane i mnogo žena koje je voleo i za kojima je patio točeći ih u reči.

– Dobro je Bora, malo boluje i ćuti u siromaštvu – odgovaram Kostiću.

* * *

I probudih se sa očekivanjem drugačijim od sna moga. Nestade sećanje. Stadoh na noge aktuelnog vremena. Mirno usred buđenja, onoga prolećnog u varoši na severu Bačke: Jutro, da podseti na san. Svitanje da potroši sve: šolju kafe, čašu bela vina, parče smuđa dobrano proprženog na vatri i po koju reč sa ljudima koje sve češće, a za moj snove retko viđam. Zamičem glavnom ulicom, izbegavajući da me Laza koji na klupi sedi još jednom vidi. On okrenuo glavu na drugu stranu da se lakše prepoznamo i kada ćutimo, a večno se susrećemo i kada sanjamo jedni druge. Kad se slamamo u realnosti i oporavljamo u nekim drugačijim vremenima koje nude snovi.

* * *

– Dragi Lazo, odlazim do „Dalmatinskog“ na čašu crvenog i možda smuđa. Ostavljam te samog, da te svi vide! Nas samo gledaju sasvim slepi, a takvih je svakodnevno u svako svitanje sve više. Gledaju, a ne vide, ko smo i zašto smo negde i sada tu. Pozdrav, Lazare Kostiću – otpisujem u prolazu koračajući pored zamišljenog pisca.