Šopron: Pobeda istraživačkog duha

Mnogi su načini da se odredi destinacija i putanja: neki danima proučavaju razne elektronske i štampane bedekere, precizno određujući gde će se i koliko dugo zadržati; neki drugi jednostavno krenu na put i zaustave se tamo gde ih osećaj navede. Između ovih krajnosti, mađarski deo naše centralnoevropske turneje, rane jeseni prošle godine, imao je veoma povlašćen status u odnosu na ostatak putovanja: vodiči su bili naš dugogodišnji prijatelj Ištvan i njegova dvanaestogodišnja kćer Leda. Čeka nas grad Šopron, finalna destinacija putovanja za taj dan i ispostaviće se, par simpatičnih domaćina sa toplo i znalački opremljenim smeštajem.

Svako ko je u životu popio više od dva-tri piva, bilo gde u Mađarskoj, svakako je čuo za Soproni, jednu od nekoliko u celoj zemlji veoma raširenih robnih marki ovog, ako se sipa kako treba, uglavnom fino penastog proizvoda. Takođe, svako ko je duže od dva-tri minuta gledao geografsku kartu centralne Evrope, primetio je neobičan oblik dela državne granice između Mađarske i Austrije, koja izgleda poput neke neprirodno velike izrasline na inače umereno vijugavom putu granične linije. Tokom vožnje od dvorca Esterhazijevih, Ištvan će objasniti i razlog: posle raspada Austrougarske, na osnovu Sporazuma iz Trianona, Šopron i okolina pripali su Austriji. Međutim, pobuna stanovnika regije 1921. godine dovela je do održavanja referenduma, na kom je nesumnjiva većina glasača odlučila da grad i njegova okolina ubuduće budu deo Mađarske, a ne Austrije. Iako to može delovati kao veoma mala uteha posle gubitka gotovo dve trećine teritorije nekada ugarskog dela KuK, uvek je dobro kada se o velikim, svetsko-istorijskim stvarima odlučuju ljudi kojih se to zaista tiče. U svakom slučaju, gladni od obilaženja dvorca Esterhazijevih i usputnih lekcija o dalekoj i nešto bližoj istoriji, obilazak Šoprona nas četvoro smo počeli posetom nasumice izabranom restoranu, da se slegnu utisci, o svemu porazgovara, a potom naši dragi budimpeštanski prijatelji i vodiči isprate na voz.

U životu nekoga ko voli putovanja, malo je trenutaka ispunjenih većim nabojem očekivanja od momenta kada sami zakoračujete u do tada potpuno nepoznat grad. Pristojno toplo predveče rane jeseni, a sunce baš u onom pravom uglu osvetljava ulice, građevine i ljude koji se, manje užurbano nego što ste inače navikli, u sve većem broju počinju vraćati sa posla. Kuda krenuti, šta uopšte treba videti, gde je centar i, nadasve, zašto ne bismo popili još jedno lokalno pivo? Pobeđuje istraživački duh, pa završavamo na otvaranju izložbe slika u predivnoj srednjovekovnoj građevini škripavih stepenika na trgu Orsolya, poznatoj kao „kuća na arkadama“. Zvonak smeh zvanica, dugi samoglasnici poznatog, ali za nas još uvek teško razumljivog jezika, niz zanimljivih platana, očigledno inspirisanih kako naivnom umetnošću, tako i delima Hijeronimusa Boša. Nikoga oko vas ne znate, niste ni specijalno pozvani, ali sve opet deluje tako prisno, centralnoevropski poznato, a okolne ulice tako podsećaju na jedan veći i bolje održavan Gardoš i njegovu okolinu.