Iako sam u penziji ne mogu da se pomirim sa opštom hipokrizijom i totalnim moralnim padom celokupnog društva, mediokretima koji danas nam „mašu” ispred nosa svojim lažnim diplomama i na žalost nam oblikuju naše živote i to u svim segmentima. Svesna sam da kao jedinka ja to ne mogu da promenim. Mogu samo da izađem kada je neki protestni skup i izlazim, ali čovek sam ne može ništa.
I pre su postojali kafići i svi mi smo u njih išli i izlazili ali su vrednosti bile sasvim drugačije. Mojoj, pa i starijim i nešto mlađim generacijama, pare nisu bile prioritet. Kao i „napucavanje” i „peglanje kože (i kostiju)” već nam je prioritet bila čista, ljudska emocija i druženje.
***
Potičem iz profesorke, prosvetarski porodice. Otac Gradimir, profesor, politiklog predavao je političke nauke i spoljnu politiku (tadašnje) Jugoslavije, na niškom Radničkom univerzitetu i bio njegov dugogodišnji direktor majka Božana, nastavnica razredne nastave u osnovnoj školi. Ja sam najstarije dete a mlađe su moje sestre Milanka i Bosa i brat Saša. Niš je nama kao deci, sa naše tačke gledišta izgledao kao veliki grad. I danas je velii grad.
***
Porodična organizacija je tada bila „kako mama i tata kažu” a ne kao danas „kako deca kažu”. U kući je bio klasičan patrijarhalni model gde je očeva reč bila zakon. Ne daj bože da ti čitaš novine ili ležiš u krevetu kada on uđe sa posla. Danas, naravno to nie tako ali tada se takvo ponašanje jednostavno podrazumevalo. Tada je gajen kult porodice i to je ono što je meni zauvek ostalo. Nesebična pomoć roditelja i potpuna podrška ali uz dogovore gde su opet završnu reč donosili roditelji.
***
Otac mi je konkretno rekao da izaberem fakultet u Nišu sa napomenom „nemoj da ti pada na pamet Beograd”, znači ako nema za tebe fakultet ovde, nemoj ništa ni da studiraš. Imao je. Odmah sam znala – Filozofski. Još ranije sam se opredelila za njega. Bila sam najmlađi diplomac na sociologiji u istoriji fakulteta i diplomirala godinu dana pre roka.
***
Niš sam napustila da bi „prkosila” ocu. Konkurisala sam za mesto asistenta. Moj otac je u to vreme bio član saveta Filozofskog fakulteta. On je moju molbu, prijavu i CV bukvalno sakrio i zaključao u fioku kako bi druga devojka bila primljena na msto asistenta, jer „neće on da kaže kako Jocić gura svoju ćerku”. Zauvek sam zapamtila tu rečenicu. Takav je tada bio moral i vladala ta vrsta etike.
Svi skupa u JNA, i plavi i maslinasto zeleni, i žene i muškarci 1984. godine Foto: Privatna arhiva
***
Pozvala sam svog ujaka, poznatog kragujevačkog advokata Danila Folića i zamolila ga da se raspita da li ima posla za moj profil u Kragujevcu, Šumadiji… On je poznavao direktora Gimnazjie u Topoli koji mu je odgovorio da im baš treba profesor za te predmete. Sa 22 godine sam u Topoli gde gimnazijalcima predajem logiku, marksističku filozofiju i istoriju kulture. Tu sam provela godinu i po dana.
***
Konkurišem u tri škole u Kragujevcu: Gimanziji (danas Prva kragujevačka gimnazija), Medicinskoj i Tehničkoj (danas Prva tehnička škola) i prime me u sve tri. Pošto su Tehnička i Medicinska bukvalno jedna do druge u naselju Vašarište odlučila sam se za njih i predavću u obe godinama sociologiju, marksizam i ksanije Ustav i prava građana skoro deceniju i po.
***
Đaci su mi bili super. To su ble generacije gde se ipak reč profesora slušala i poštovala. Pošto su to bile specifične, stručne srednje škole i njima je bilo jako zanimljivo, pošto sam ja puno putovala i pričala im kako je u Evropi, Aziji, Africi… Zbog toga su im moja predavanja bila interesantna.
***
Izučavala se marksistička filozofija i ja sam i onda imala bunt. Na knjizi, udžebeniku je pisalo „Socijalističko samoupravljanje”, pa onda ispod naslova – „Uvod u nauku i društvo”. Učenicima sam rekla da gornji deo slobodno precrtaju jer „socijalističko samoupravljanje” nije uvod u nauku u društvu, već da je to sociologija. To ja vama predajem, sociologiju i sve što se dešava i što učite moj je posao da vam to objasnim i „umetnemo” u kontekst društva, bilo da je reč o kulturi, religiji, moralu… A, ako vas direktor pita recite slobodno da sam vam ja to rekla.
***
Pitao je. Direktor u Medicinskoj je došao da „poseti čas”. Kada se zbog toga pobunio i počeo da mi vakeliše i objašnjava da to nije u redu, samo sam pokupila svoje stvari sa katedre, napustila čas i rekla „E, sada će direktor da vam drži čas. Doviđenja i prijatno!”. I otišla. Svi su očekivali da me najstrožije kazni, izbaci sa posla. Nije.
***
Puno sam im pričala o etici. Jedna od angdota koju sam svim generacijama prepričavala je predavanje mog profesora na fakultetu Radomira Lukića, poznatog etičara, pravnika i akademika koji nam je stalno govorio: „Lako ćete vi deco da se odbranite na sudu. Dovešćete lažne svedoke, mito, korupcija (toga je i tada bilo samo ne u ovi i ovolikim razmerama), sve ćete da podmitite i proglasiće vas nevinim. Izaćićete iz sudnice potpuno nevini i zvanično „čisti” pred zakonom. Ali, kada legnete uveče i prekrijete se jorganom preko glave nastaje najduži i najteži sudski procest – savest.
***
Trudila sam da to usadim svojim đacima. da se od sopstvene savesti ne može pobeđi i da je to ciriclus vitosus – začarani ili pogrešan krug iz kojeg se ne može pobeći. I ako u njega uđu zauvek će ostati, vrteti se u njemu.
Vlatko Rajković, gradonačelnik Kragujevca posle revolucije 2000. godine ponudio mi je mesto direktorke obdaništa Foto: Privatna arhiva
Sa princezom Jelisavetom Karađorđević u obilasku kragujevačkih vrtića Foto: Privatna arhiva
***
Što se samog grada tiče, super sam se snašla u Kragujevcu. Bila sam mlada i samo mi je važno bilo da budem sa svojim drugaricama. Izlazila sam u tadašnje gradske popularne kafiće: „Borsalino”, „202” (koji je prvo bio u Šumaricama a potom u Lole Ribara, današnjoj Pešačkoj zoni), „Bahus”. Od kako je otvoren, pre 35 godina sam „ozonac”, i imam društvo do nas 10-12 koji se svakodnevno već tri i po decenije nalazimo u „Ozonu”.
***
Oduvek sam volela modu, po čemu sam se razlikovala od tadašnjih profesora i profesorki. I danas se njom bavim u penziji. Ali, sam zbog nje u ono vreme osmdesetih takođe „privlačila pažnju” direktora škola koji su me stalno opominjali: „Koleginice, kako ste to obrijali glavu sa strane?” ili „Pa, kako to nosite čak tri različite minđuše?”… Ko rođenu buntovnicu nikada me te birokrate nisu poklebale. Ostala sam svoja i u prosveti.
***
Tada je, kao i sada, pre 40 godina bio aktuelan odlazak u vojsku. Ali, početkom 1984. godine je uvedena mogućnost, eksperimentalno, probno da i žene mogu da služe JNA. Poštu su svi znali moj duh i karakter od mene su očekivali da se prijavim u vojsku i prijavila sam se, među prvima. I to u avijaciju. Za mene je avijacija izgledala nedostižno pošto sam imala ogroman strah od letenja i odlučila sam da ga pobedim baš tako što ću se prijaviti za avijaciju.
***
Oduvek sam imala najveće poverenje u naše pilote, ne samo vojne već i civilne, ondašnje u JAT-u. Smatrala sam ih za izuzetno sposobne i stručne. I danas je tako, neprestano letim i putujem, ali najviše volim i najsigurnije se osećam kada su u pitanju naši piloti, nekada JAT-ovi a danas Er Srbije.
***
Dakle, svoj patološki strah od letenja lečim tako što odlazim u kasarnu u Sombor gde su bili „plavci” (kao bi se to danas rodno senzibilisano nazvalo – „plavke”?), vazduhoplovna jedinica i leteli smo na relaciji vojnih aerodroma Sombor – Railovac i tako u vojsci „ubijala” svoj strah. Tako provodim tri i po meseca i pred kraj na taktičkoj obuci za padobranske skokove sam se povredila, slomila nogu i završila na VMA. Time je moja vona karijera okončana.
***
Dolaze vrlo turbulenta vremena. Velika nezadovljstva u društvu: sistemom, načinom života, paltama (kao i sada)… Ne mirujem, takva sam. Stalno se bunim, direktori me neprestano pozivaju na „razgovor” i „savetuju” da „spustim loptu” da „to ne shvatam”, da sam mlada, i kao „shvatiću to kad budem bila starija” i naravno „da ne talasam mnogo”.
***
Ali, „talasala” sam previše, kreću stalni štrakovi. Tada je sa nama „talasala” i Jelena Trivan koja je predavala srpski jezik i književnost u Gimnaziji. Bile smo zajedno u komisiji (ja kao potpredsednica) za vođenje štrajkova. Sve do 1999. godine kada je otvoreno zapretila opasnost da ostanem bez posla.
***
Još više sam bila ogorčena što je moj rođeni brat, tada medicinski radnik, bio mobilisan na Kosovu gde je tri meseca izvlačio ranjenike. Kada su se vratili iz rata niko ih više nije ni pogledao. Sve to je uticalo na njega, imao je operacije i ugradili su mu dva bajpasa i otišao je invalidsku penziju. Tako je u 40. godini prekinuta njegova karijera. Ima penziju koja je 26.000 dinara bez ikakvih povlastica ili povišica. Revolt protiv sistema i svega što nam se dešavalo je samo narastao. Bila sam na svim protestima, svuda gde su se održavali.
***
Jelena Trivan je volela da ide za Beograd, i odamh posle promena 2000.-tih je i otišla i postala pomoćnica Rasima Ljajića. Ja nisam htela i jednostavo sam ostala u Kragujevcu koga sam zavolela i u kome su bili moji prijatelji.
***
I dalje sam predavala u školi dok me posle promena 2000.-te godine, odmah posle revolucije nisu pozvali tadašnji gradonačelnik Vlatko Rajković (DS) i gradski čelnici Nebojša Krstić Macola i Mirko Rosić (iz Građanskog saveza) i rekli da im treba novi direktor gradskih obdaništa za obrazloženjem – jedino ko to može da bude si ti. U decembru te godine sam na radu u obdaništima.
Na predavanjma i stručnim usavršavanjima pedagoga diljem Evrope Foto: Privatna arhiva
Voli da putuje – Jadranka Jocić u Rimu Foto: Privatna arhiva
***
Nisam želela da budem član bilo koje stranke i kada je taj resor preuzela stranka Bogoljuba Karića, nisam želela da „zadržim” direktorsko mesto već sam samo „prešla prekoputa” i nastavila da se bavim svojim poslom, pedagogijom i vaspitno-obrazovnim radom u predškolskoj ustanovi. Imala sam tri akreditovana programa i držala predavanja širom Srbije. Na tom radnom mestu sam do 2018. godine.
***
Te, 2018. godine ja više ne mogu da podnesem situaciju na poslu. Iskreno, ne mogu više da podnosim neuke, nepismene, one sa kupljenim diplomama i mediokritete svih vrsta. Odlazim dobrovoljno na biro da te dve godine dostojanstveno sačekam penziju. Doduše, uzela sam otpremninu za svih 36 godina provedenih u obrazovanju. Oed 2020. sam zvanično u penziji.
***
Aktivna sam. Ne samo što putujem, bavim se izradom naikita, ručni rad od poludragog kamenja i srebra, sarađjući sa jednom porodičnom turskom firmom sa tradicijom (čak 30 vrsta poludragih kamenova) i pomalo modom i kreiranjem. I još „talasam”. nedavno sam na ulici zatekla čoveka iz Skupštine grada (zadužen za obrazovanje a ništa o tome ne zna) koji je na ulici davao izjavu za medije i pričao o obrazovno-vaspitnom radu. Prišla sam i prekinula ga rekavši da to što priča nije tačno. Postoji samo vaspitno-obrazovni rad, jer se dete prvo vaspitava pa tek onda obrazuje.
***
On mi je pokazao da nastavim niz ulicu i rekao da će da pozove policiju. Pozovite, i ne samo njih nego i Hitnu pomoć i vatrogasce i da im kažete da ovde stoji Jadranka Jocić, jedna „luda žena” koja nikako ne može da se pomiri sa tim da oni koji ništa ne znaju pričaju o vaspitanju i obrazovanju i (pre)poručila mu da me slobodno uhapse. Nije ih pozvao. Imala sam još takvih „ispada” jer ne mogu da u javnom prostoru slušam mediokritete koji kupuju diplome po Lapovu, Batočini… gde sve imaju odseci tih fakulteta.
***
Još pre odlaska na biro za nezapolene, baš u Skupštini grada te 2018. godine, na jednom sastanku ustala sam i rekla: „Kakva je ovo osveta loših đaka”, jer su među tadašnjim gradskim čelnicima bila dva moja nekadašnja učenika koji su jedva završili srednju školu i to prvi III a drugi jedva nekako IV stepen i oni su bili pomoćnici gradonačelnika „za nešto”, za „ono”, za „ovo”… Rekla sam da ne ulazim u to koja stranka određuje kadrove ali je sramota da nemaju u svojim redovima ljude koji imaju valjanu diplomu neke, pa ako ne visoke, onda makar više, regularne škole. To je izazvalo revolt kod ljudi u vlasti ali sam ja otišla na biro rada.
Boravak kod sestre u Dubajiju iskoristila da isprati teniski turnir Foto: Privatna arhiva
Podrška Novaku Đokoviću u sred Dubajia Foto: Privatna arhiva
***
Iako sam u penziji ne mogu da se pomirim sa opštom hipokrizijom i totalnim moralnim padom celokupnog društva, mediokretima koji danas nam „mašu” ispred nosa svojim lažnim diplomama i na žalost nam oblikuju naše živote i to u svim segmentima. Svesna sam da kao jedinka ja to ne mogu da promenim. Mogu samo da izađem kada je neki protestni skup i izlazim, ali čovek sam ne može ništa.
***
Nkada nisam bežala da kažem ono što mislim i to me je, onako, prilično koštalo. Sada posle pune 43 godine života ovde kada me neki pita odakle sam ja odgovorim da sam Kragujevčanka. Da im ne objašnjavam da sam se rodila u Nišu, pa preselila… Ali, sa ponosom ističem da sam iz, danas jedine opozcione opštine u Srbiji, niške Medijane, koja je baš tu pored Osnovne škole „Ćele kula” koju sam i ja završila. E, to volim da naglasim, posebno u poslednje vreme.
O sagovornici
Sociološkinja Jadranka Jocić rođena je 28. septembra 1957. godine u Nišu. Završila niški Filozofski fakultet u Nišu – Odsek sociologija. Specijalista je pedagogije. Radila je u Gimaziji u Topoli i Prvoj tehničkoj i Medicinskoj školi u Kragujevcu gde je predavala: logiku, marksističku filozofiju, istoriju kulture, sociologiju i Ustav i prava građana.
Posle 43 godine u Kragujevcu predstavljam se kao Kragujevčanaka ali sam rođena u Medijani, jedinoj opozcionoj opštini u Srbiji Foto: Privatna arhiva
Od 2000. do 2004. godine je bila direktorka Predškolske ustanove „Nada Naumović”. Bila je članica komisje za izradu novog Zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju pri Minstarstvu prosvete. Kao stručni saradnik vodila je „kompletnu socijalu” u gradu i saradnju sa romskom Obrazovno-kulturnom zajednicom „Romanipen”.
Pred kraj karijere dve godine je provela na birou kao nezaposlena od 2018. do 2020. godine. Danas je u penziji i bavi se izradom nakita od poludragog kamena i srebra i modom.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije.
Foto: Privatna arhiva
