Spas kad Dunav podivlja

Zvanično Vagoni, jer je neko, pre pedesetak godina ovde dopremio železnički vagon i pretvorio ga u vikend kućicu. Nije greška ni Harčaš, po čardi odmah na ulazu u naselje, u nebranjenom delu od poplava Dunava. No, nije na odmet podsetiti i na nazive Budžak, Zmajevačku kučku. U svakom slučaju, nalazite se u rezervatu prirode „Gornje Podunavlje“. Tu je, na području opštine Apatin, oko 200 vikendica, čiji su vlasnici mahom Somborci.

Dok se vozimo po asfaltnom putu, na bentu/nasipu pričam da sam ovde radije dolazio pre tridesetak godina. Nije bilo asfalta, ni električne struje, valjda je zato bilo više romantike. Istina, „fića“ je kupio prašinu, ali se zbog male brzine manje osetilo. Problem je bio u povratka, kada se stigne na asfalt, pa uz jači gas prašina kulja iz svih otvora. Trebalo je izdržati kilometar-dva, i zaboraviti do narednog vikenda. U naselju je postojalo nepisano pravilo – gradi, naravno „divlje“, poštuj princip šest. Šest metara do komšije, tri tvoja tri njegova. Toliko i ispred i iza vikend kuće. Osim onog legendarnog vagona, ovde je štrčao i jedan autobus, bez točkova, takođe pretvoren u vikendicu. Dovoljno da se prespava, skloni od kiše. Vikendica, dabome, ima svakojakih, malih, ogromnih, lepih i manje lepih. Ali, malo koja nema sprat. Vikendaši su, zapravo, znali šta ih čeka – čim Dunav dostigne vodostaj od 500 cm počinju poplave, bar jednom godišnje. Nameštaj i druge stvari neotporne na vodu moraju se premestiti na sprat. Voda zna da nadođe skoro do sprata. Najuporniji vikendaši ni tada nisu napuštali naselje. Čamac se veže za stepenik, pa na kafu kod komšija, u snabdevanje, u grad. Kao u Veneciji. Mnogi Somborci su ovde provodili vikende, praznike, godišnje odmore. Petkom, već posle 15 sati stizali su vikendaši. Iz kola se vade namirnice, piće, Paja je donosio dvolitre sode. I posle večere počinjala je pesma. Subotom stiže druga tura vikendaša. Priča ista, posle večere muzika, pesma. Nedeljno jutro najlepše – mir, tišina, cvrkut ptica. I žalbe, na mamurluk. Boravak na vikendici podrazumevao je obilje ića i pića. Dok nije bilo struje i frižidera, petkom smo večerali roštilj, sutradan juneći paprikaš, a nedeljom pasulj u kotliću, za 10-12 osoba. Moj tast je bio poznat kuvar, dobar domaćin. Bio je „specijalista“ za smuđeve, Paja za somove, bućkajući uz desnu obalu Dunava. U društvo smo, naravno, imali i „visoke stručnjake“ za druge vrste riba. Najviše sam uživao u smuđu. Upecan, sa žicom kroz usta i škrge vezan za čamac, u vodi je čekao vikend i nove posetioce. Uz dobro jelo i piće, vođeni su mnogi divani, najčešće politički. Trebalo je samo potpaliti didu i Jagodinca, pa priči nikad kraja. Eto, nisu spasili Jugoslaviju. Ni njih, ni mnogih drugih iz našeg društva više nema među živima, pa mi se i ne ide na Harčaš. I ova poseta mi je bila više komemorativna. Baš nekako tužna kao i neke pesme koje nam je pevao postariji Rom obilazeći s tamburom vikendice nedeljom ili praznikom.