Spas od vrućine u vinogradu

Ako nije ostrvo Gavos, najjužnija tačka Evrope, onda je to gradićSveti Nikola na istočnom delu Krita… Krug je za potpisnika ovih redova zatvoren prethodnih sezona kada je bilo dovoljno turističke radoznalosti da hodajući po zemlji bogova na licu mesta pokuša da za sebe lično protumači mitove o lavirintu, Minotauru, Egeju, Orfeju, Ahileju, Posejdonu, brodu Argo…

Zato ovoga leta bežeći od vrućine i hvatajući krivudavi drum bežim u kritska sela koja se nalaze na nadmorskoj visini od oko osamsto metara. Na dvadesetak kilometara u pejzažu koji podseća na hercegovački smešteno je seoce Kumus. Maslinjaci, vinogradi, smokve, limuni, pomorandže.

Prvo uzbrdo, a onda pešice nekoliko stotina metara uzanom stazom do useka u kome ima vode i plodne zemlje. Taman toliko da se posadi paradajz, krompir, tikve, kao u nekom srpskom selu.

Udružio se naš domaćin Boban Mladenovićsa komšijom Jorgosom Velonakisom, iako se bave sasvim drugim poslovima, da se relaksiraju na parčetu kritske rastresite zemlje u Kumusu. Izlet shvatam neobaveznim, pa ipak kao zaljubljenik u ukus krompira (patates na grčkom) hvatam se kopača i vadim prvi ovogodišnji rod. Krupan kao naš. Ukusan na svoj način uz blago prženje na maslinovom ulju i posut sitnim kozjim ili ovčjim sirom, dobra je podloga za čašicu cipura (mekane domaće rakije koja nalikuje uzu).

Oko mene na stotine korena lekovitog bilja i začina. Origano koji kupujemo na kašičicu u radnjama ovde raste slobodno, pa ga svako može brati. Blitva takođe, pa kad se obari, a potom prelije limunovim sokom i domaćim uljem od maslina vredi ko najbolje spremljena kapama. Ako tome pridodate i domaće ovčje kiselo mleko, onda vam i sam Baš Čelik može pozavideti.

Prži sunce, kopačzagreva dlanove sa po nekim žuljem, pa ovaj radni izlet dopunjujemo umivanjem ledenom vodom. Turistički privilegovano zabušavam dok Jorgos i Boban postavljaju granje ispod poleglog paradajza umesto onoga što se kod nas zove podupiranje polegle stabljike. Sa dva približno puna džaka krompira, nekoliko kesa svežeg origana i blitve vraćamo se pešice ka centru sela. Tu Jorgos ima nekoliko stabala smokvi. Kakvo osveženje. Rastu kao šljive u srpskim dvorištima, a limunovi kao jabuke. Uredno složene stabljike maslina kao nekada naši šljivaci diljem Semberije i Šumadije. Drvo mira, čiji plod ne dozvoljava otrovnim tekovinama civilizacije da nadmaše harmoniju krvotoka kod svakoga čoveka.

– Bogovi su nama ovde dali mnogo prednosti zahvaljujući maslini, siru, limunu, pa nešto i sami moramo da oduzmemo, zato ovoliko i pušimo i ponekad preterano jedemo – veli Jorgos dok zavija cigar duvana i sočno uvlači dim u sebe.

Zajednički snimak da ovekoveči posetu njivi usred Kumusa. Da ostane kao kakav turistički testamentalni večnik posvećen zdravlju, a u slavu masline, sira, vinograda koji se ovih dana po kritskim selima beru. Zdravica uz domaće kritsko vino iz limenih hladnih bokala nema, jer vam se blaga gorčina čistog vina lepi za nepce, a gutljaji halapljivo klize kao skišaj niz snežnu padinu. I, ovde su bogovi učinili svoje približavajući nas obične ljude vrlo blisko vremenu Dionisa, Atine, Hebe, Alijandre, Hefajsta, Hermesa, Tezeja… Zatvaram reči i oči i ostaje sećanje na selo Kumus.