Split: Ča je život vengo fantažija

Ući kroz vrata i ugledati moćno delo Ivana Meštrovića posvećeno pesniku Maruliću, ocu hrvatske književnosti. Još jedno monumentalno delo Meštrovića, ogromni spomenik Grguru Ninskom, biskupu što se zalagao za slovenske jezike. A potom sve je Split. Peristil. Zvonik katedrale Sv. Duje. Prokurative. Trg od voća. Jakov Gotovac koji piše operu „Ero s onog svijeta“, a Ivo Tijardović „Malu Florami“ i „Splitski akvarel“. A onda:“ Hajduk“ i Poljud i Šurjak mog detinjstva. „Jugoplastika“ i Šolman, Jerkov, Kukoč i Rađa. Boris Dvornik i Dino. Bačvice, ta zar najpoznatija gradska plaža na Jadranu i taj „picigin“ najsplitskiji amaterski sport. Marmontovom, najlepšom ulicom kojom polagano na Rivu, kavu popiti i gledati taj „lipi svit“. I Marjan. Matejuška, lučica kao simbol ribarenja. Sve to može stati u stotine razglednica o Splitu. Ali, ja eto, o NJemu. Miljenko Smoje. I to onako kako o njemu pisala njegova Lepa u knjizi „Ona“.

„Ubacili smo ga u Slobodnu Dalmaciju i to je bilo to. Uživao je u pisanju od prvog slova što ga udario na makinjetu. Baš je njega bilo briga za tuđe mišljenja. Sve kritike je primao mirno. Oli se mora svima sviđat? Štampaduri i slagari voljeli su Smoju. Kada mu je jedne večeri stari slagar rekao „meštre Smoje“ to je njemu značilo više od svake nagrade. Obožavao je pisat reportaže o malim mistima i malim ljudima. Nikad nigdje nismo otišli za svoj gušt, a da to nije izašlo u novinama jer gušt putovanja bio je nepotpun bez gušta pisanja. Živit, a ne pisat, znači umrit“. A onda „Malo misto“. Luiđi i Bepina. I Roko Prč. Za „Malo misto“ je stvarao likove, a deset godina kasnije „Velo misto“ je bila „povijesna priča“ o „Hajduku“ i Splitu. U tu priču ipak su među prvima ušli „škovacini“ („U ono doba Split je imao dva škovacina, a jedan je bila ženska. Klara.Imala je dva metra. Danas bi bila manekenka, a tada je bila radikul. Najdraža nagrada koju je dobio u životu bila je nagrada od „Čistiće“, mala plakete na kojoj piše „Škovacini Smoji“. Sa te dvi riči zahvalili mu što je proslavio škovacine! Je li može bit šta draže?! Najdraža nagrada koju je dobio u životu“). Kad su Smoji zabranili pisati, „bilo je to kao da su mu oduzeli zrak. On je bio novinar svake sekunde svoga života. Ako ništa ne napiše onda je to izgubljen dan, kao da ga nije ni proživio. A prestali su ga objavljivati zato što je bio pošten i pisao po duši, a ne po diktatu, po onome kako vitar puše. Kad, jednog dana, eto ti na vrata Ivančića, Lucića i Dežulovića: „Barbe Smoje, da li bi vi pisali za Feral“? Spasili su ga. Uopće nije pitao za dinar. Samo mu daj pisati. Do zadnjega je pisao.“

Između „Malog“ i Velog“ mista nastali su Roko i Cicibela, njemu najdraža dva lika. U meni Oliver peva: „Ča je život vengo fantažija“.