Foto: Zavod za zaštitu spomenika kulture Kragujevac„Priđi putniče te pročitaj ovai spomen tužni”, „Stan putniče nemoj da me prođeš”, „Stani brate nije mrak i pročitaj ovaj znak de smo propali na granici ostali”, „Stan putniče rode moj i pročitaj spomen tužni moj” ili „Priđi bliže, oj Srbine brate, nikad ja nisam mrzeo na te”, samo su neki od tipičnih natpisa sa, do danas „preteklih” i „preživelih” 134 krajputaša iz Šumadije.
Povodom obeležavanja stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata Zavod za zaštitu spomenika kulture Kragujevac realizovao je projekat rekognosciranja, sastavljanja popisa i stručne obrade i analize šumadijskih krajputaša (nadgrobnih spomenika bez groba) podignutih srpskim vojnicima stradalim u ratovima od 1876. do 1918. godine.
Rezultat tog rada je monografija „Krajputaši Šumadije” čiji su autori: Nenad Karamijalković, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kragujevac i konzervatori Zavoda Milica Tomić, Zoran Jaglić i Đorđe Milovanović.
„Večitu spomenu – pod. poručniku Novici Đorđeviću živi 35 g a pogibe 20. septe 1914 god na položa.” stojina na krajputašu u Bosuti pored Aranđelovca. Iz istog mesta je njegov zemljak Novica Đorđević čiji nas krajputaš „poziva”: „Priđi putniče te pročitaj ovai spomen tužni (za koga je zbog stanja spomenika nemoguće utvrditi u kojem ratu je stradao) i ratnik nepoznatog imena od koga do danas (pre)ostade „… rane zada u velikim ratovima za knjaza” (budući da je Srbija postala kraljevina 1882. godine ratnik je verovatno strado u u srpsko-turskim ratovima 1876-1878.).
Spomen koji „..pokazuje vojnika Miloja Todorovića četnog pisara I klase koji se predstavio u nailepše doba 23 godine života svoga u Nišu ratujući protiv Turaka” podigao je otac Janko Todorović ožalošćen iz Bosuta.
Tu i „ovaji znak” pokazuje „tobošara stalnog kadra” umro i sahranjen u Pirotu u 22 godini 1891. godine u „života svoga 22 godine” a podižu ga Radomiru Komnenoviću iz Bosuta otac i mati. Svi iz istog sela, stradali u različitim ratovima.
Večno kamenje mrtvih svetova
Kako je stradanje srpskog vojnika u navedenom periodu bilo učestala pojava, kako su se nevolje ponavljale sukcesivno, donoseći u završnici Veliki rat, kao vreme „kada živi zavideše ranije pomrlima” – tako su se širom Srbije pojavljivali prazni grobovi iznad kojih su podizani spomenici, ističu autori mongrafije.
Kasnije postaju poznati kao „krajputaši” (kako ih je poetski nazvao Branko V. Radičević u svojoj knjizi „Plava linija života”).
Budući da smrt nije birala podneblje i da su mnogi ratnici stradali daleko od svog ognjišta, bez mogućnosti da njihova tela budu predata rodbini (mnoga nikada nisu pronađena, a neka su sahranjivana u masovnim grobnicama), ili su bila suviše daleko od rodnog kraja pokojnika, pa čak i daleko od Srbije – „spomenici bez groba”, van groblja i najčešće pored puta, postali su srpska svakodnevnica.
Njima su članovi porodice stradalog vojnika susedima i putnicima-prolaznicima ukazivali na svog hrabrog rođaka i pretka koji je život položio za narod i otadžbinu: podaci iz vojnikovog života i načinu stradanja uklesivani su na spomenike, a sve zajedno predstavljalo je izraz večnog pomena i zahvalnosti junaku, podsećaju autori knjige.
„Stan putniče te pročita ovaj znak Braće Petrovića” piše na spomen obeležju braći „koji poživeše svoji 20 g. a umrli Ljubo u K. Mitrovici 1916. a Miloš u Madžarskoj 1917.” uklesao je ožalošćeni otac Spaso iz Brezovca. U Bukoviku stoji krajputaš Mihaila i Milovana Sandić poginulih u ratu 1912 – 1918 kojima je spomenik podigao brat Živomir 1920. godine a obelisk (jedan od retkih posle 70 godina) obnovio sinovac Radomir 1990. godine.
„Braćo ja sam poginuo na bojinom polju” u Venčanima stoji „večni spomen vojniku Tanasiju Rankoviću u 30.-toj godini 1876. 11. avgust” u boju na Šumatovcu kod Aleksinca, gde je nesrećni Tanasije ostavio kosti sa još 135 (sa)druga.
Suštinu postavljanja nadgrobne ploče ili kamenog sepulkralnog obeležja vezuje se za mišljenja, verovanja i radnje koje su kod našeg naroda tesno isprepletane sa magijskim, animističkim i hrišćanskim elementima. Još su Stari Sloveni gradili gromile, spomen-obeležja ispod kojih nisu sahranjivani pokokojnici, a ovaj se običaj preneo i na srednji vek.
Njegova geneza, kako napominje autorska četvorka „Krajputaša Šumadije” nastavlja se u 19. veku, naročito nakon ustaničkih ratova Srbije a svoj pravi izraz i funkciju krajputaši kao spomen-obeležja, dobijaju u ratovima sa Turcima i Bugarima u poslednjim decenijama toga stoleća a vrhunac dostižu nakon balkanskih ratova i Prvog svetskog početkom 20. veka.
Vodnik Živko ne požive dugo
Večiti spomen „koji pogibe za otadžbinu” (za)dobiše i Venčanci Jeremija Ranković (Skadar 1912. ili protiv Bugara 1913.?) i Dragoljub Begović (Mlado Nagoričane 1912.), kao i Maksim Milovanović „poživijo 28 godina blaženo upokojio 1876 na bojnom polju Šumatovcu”. Iako iz istog sela nisu zbog različitih epoha mogli da budu komšije u životu ali su kroz vekove to ostali u krajputaštvu.
Marjan Živanović je „propo u starom Bugarskom ratu” (žitelji Jasenice, Šumadinci krajeve Srbije od Niša do Vranja nazivali su „bugarskim”, neki i danas) a na Pirotu u Bugarskom ratu 15. nov. me u 1885. g – Živko Filipović iz Vrbice „ko edinac u oca i maike od svoji 22 g.” (za njim osta tužna žena Kata sa neaki 2 dece mali) a spomen podiže otac Miloš.
Ratovi vođeni daleko od rodnog kraja, tehnološki napredak i savremeno naoružanje koji su umnožili stradanje, samo su neki od razloga zašto se vremenom potreba za podizanjem ovakvih sepulkralnih obeležja povećala.
Krajputaši su podizani onima čiji posmrtni ostaci nisu pronađeni ili su sahranjeni u zajedničkim grobnicama, a često i po nedostupnim balkanskim vrletima. Njih su uglavnom podizale porodice umrlih; zato oni u sebi nose mnogostruku simboliku: od simbolične večne kuće i putokaza za dušu onoga čije se delo ne može pronaći, kako bi duhovno bilo sahranjeno – do mesta sastajanja živih sa mrtvima, ali i način stvaranja generacijskih spona unutar jednog naroda.
„Stan putniče nemoj da me prođeš” vapi Obren Urošević iz Vukosavaca ranjen u srpsko-turskom ratu „umro u bolnici u Svilaencu” a „Stani brate nije mrak i pročitaj ovaj znak de smo propali na granici ostali” Mladen Vujić takođe iz Vukosavaca stradao u istom ratu kome „znak diže sna svome deveru”.
Nije moguće utvrditi kada i gde je stradao Živko Vulićević „vodnik živi 35 g” iz slavnih Garaša kome spomenik podiže brat Sreten. Takođe iz aranđelovačkih Garaša Milenko Jovanović „pogibe u odstupanju 1915 g”.
Izbor kamena kao osnovnog materijala za izradu krajputaša pored praktičnih upotrebih razloga, dostupnosti i pre svega trajnosti – odnosno činjenice da u formi meorijabilije treba da sačuva uspomenu i budućim izraštajima prenese poruku o pokojniku – posedovao je i druge elemente.
Njegove magijske, apotropejske (amajlične) i semantičke osobine navele su čoveka da o njemu razmišlja u tom smeru još od najstarijih vremena. Potpuno u skladu sa ovim je i samo poimanje sepulkralnosti našeg šireg religijskog prostora, čiji su koreni duboko usađeni u htonski kult – pripadaju zemlji, podzemlju, čvrsti su i nepokretni, predstavljaju bogove podzemnog sveta: Hada, Demetru, Persefonu, povezuju ove običaje i artefakte autori knjige sa još drevnijim vremenima.
Samo – Miloje 1916?
Od Nikole Blažića iz Gornje Tešnjevice ostala je samo reč „voinik” dok spomen iz Jelovika „pokazuje smrtne ostatke Radoice Radivojevića pogibe 1915 . god. na Tresibabi ko Knjaževca boreći se u ratu protiv Austro Nemaca i Bugara”.
„Stan putniče i odmori se” i posle 148 godina „poziva” poziva Kostadin Stojković iz Tuleža Aranđelovac koj pade 1876. kao „stan putniče rode moj i pročitaj spomen tužni moj” Spasoja Petkovića koji je „poginuo 1918. na pustom Veterniku”. Obojica iz Šuma kraj Topole.
Šumadijski krajputaši predstavljaju, kako ističu autori iz kragujevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, memorijale od posebnog značaja za nacionalnu kulturu. To su specifične istorijske, arhitektonske, skulpturalne i druge vrednosti, uprkos činjenici da je ovo kulturnoistorijsko nasleđe izgubilo najveći broj primeraka – jednostavno su uništeni, neretko (nerazumno) namerno i nasilno, a u pojednim slučajevima čak i sekundarno upotrebljeni.
Čitavi nizovi, strojevi i brojevi večnog kamenja i mrtvih svetova: regrut i oni iz poslednje odbrane, stalni kadar ili tek mobilisani, komordžie i artiljerci, rezervne topdžije i kavaljeri (konjanici), pešadijski ili konjički pukovnici i obični vojnici, preko vojnika prve klase do onih – ne zna se, kaplari, pod. narednici i vodnici, dobrovoljci iz Amerike…
I ratovi, ratovi, ratovi… turski bugarski, balkanski, i svetski… Bojišta i logori (poput Ašaha na Dunavu)… A, iza njih ostane samo – Milivoje 1916.
Izgiboše i nestaše svi „daleko od grobova svojih dedova al smrću junačkom” i stupaše
„krabro” i „u bitki” što savremenom čitaocu možda nije baš mnogo gramatno, no neka ne prenebregne „al svi ispustiše dušu za nezavisnos i slobodu” i „u nailepšoi mladosti”.
Vojnik Mirko Maksimović (Tulež) bio potonjer u Ljubičevu tu se i udavio 188… (nesrećni slučaj tokom služenja vojnog roka), pa opet ratni toponimi: Vranje, Niš, Šiljegovac i Šumatovac (1876.)…, Caribrodski vis, Dragoman i Slivnica (bugarski rat 1885.) Vrani kamen (1916.)…
Na Čelopeku 1905. „Iako je mogao udobno živeti” mladost je žrtvovao potporučnik iz Divostina kod Kragujevca Petar Todorović, kao i komite iz Masloševa Stevan i Života Simić (1914. Šabac i 1916. Vido) što su „vojevali još od 1907”.
Nažalost, usled protoka vremena, uticaja atmosferilija, nebrige potonjih generacija, nemogućnosti odgovarajuće zaštite na institucionalnom nivou, njihove mnogobrojnosti i teritorijalne razuđenosti – ovaj oblik sepulkralnog narodnog graditeljstva gotovo da nestaje, opominju iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kragujevac. Na području sedam opština Šumadijskog okruga (Aranđelovac, Batočina, Knić, Lapovo, Topola, Rača i Kragujevac) evidentirano je 134 krajputaša, koji su predstavljeni u ovoj monografiji.
Daleko od grobova svojih dedova
Kad i gde je poginuo „ne zna se” Života Živković iz Ovsišta dok „za krst časni i za otačestvo” pade Petar Milojević iz istog sela na Šumatovcu.
Nižu se i prepleću u natpsima zemaljski i nebeski eskadroni, pukovi i bataljoni… Balkanski ratovi, 1912., Skadar, 1913., pa 1914., 1915., 1916. (ofanzive „naše i njine”), kontraofanzive (isto, obe vojske) Kumanovo, „umre u Prištine”, Albanija, Lješ i Šijak kod Drača, Vido, Krf, Solunski front („na varoš vodenu” – osta Vladimir Petrović iz Dulena)…
Petoro Vujića iz knićanskog Guberevca Stevan, Nićifor, Aleksandar, Radoje sa Nićiforovim sinom Životom dobilo je spomenik koji ocu Stevanu, stričevima i bratu „svoje ručno” podiže Stanoje Vujić 1921. godine. Sve „braneći slobodu svom narodu” sa obaveznim pozivom „priđite drugovi pročitajte”… nastavlja se „beleženje” u nedogled… Crna Gora – Belo Polje 1915. g, pa Karađorđeve zvezde i „ruske medalje za junačku hrabrost”, neko strada na Beli kamen kod Jagodine a Vasilje Đaković (42 g) pogibe na kraju rata 1918 g pri odstupanju neprijatelja.
Neki „braneći” a drugi „branući” – odbranili su je ali daleko od kuće i Šumadije „kosti ostavili”.
Nema straža neznanih vojnika
„Priđi bliže, oj Srbine brate, nikad ja nisam mrzeo na te” putnika namernika i posle 11 decenija „poziva” sa svog spomen obeležja Radonje Vulovića iz Guncata kod Knića artiljerac „poginuo je na Krupnju 1914 g 26 Oktombra branući svoju otadžbinu”.
Najveći specifikum krajputaša, po istraživanju autora, u srpskoj sepulkralnoj kulturi svakako predstavlja uvodna invokacija teksta, koja je, za razliku od drugih pogrebnih natpisa, pozivala putnika da stane, odmori se i čitajući isklesani tekst bliže se upozna sa sudbinom stradalnika.
„Zelen bagren, beo cvet žen me bato dok sam mlad” takođe stoji na Vulovićevom spomeniku u Gruži kao savet prolaznicima. On, Radonja nije stigao da se oženi. Zauvek je „ostao” u Mačvi. A, od neznanog vojnika iz Lipovca ne da nije ostala ni uspomena, već više ni krajputaš.
„Daleko u Severnoj Afriki počiva u večnom snu kaplar I čete II bat 11 peš-puka Milentije Glišić ž 27 g + 1917” kome spomenik u Vojinovcu kod Rače Kragujevačke podigoše žena Radojka i sinovi Dragoljub i Miodrag. A, mnogo bliže, tu pored u Gornjim Jarušicama i danas sa svog večnog kamena pravo u oči nas gleda vojnik kome se ne zna ni ime, mesto i vreme pogibije. Ali u desnoj ruci još je uvek spremno isukana sablja a u levoj napeta kubura. Stoji on na toj straži neznanih vojnka.
Oj kamenu moj večni spomenu, ti pokaži šta je sa mnom bilo.
Tim autora iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kragujevac
Autori knjige „Krajputaši Šumadije” su: Nenad Karamijalković, etnolog-antropolog, Đorđe Milovanović (istoričar umetnosti), Milica Tomić (etnolog-antropolog i konzervator) i Zoran Jaglić (arhitekta – konzervator savetnik).
Izdavač je Zavod za zaštitu spomenika kulture Kragujevac.
Recenzenti monografije su Nataša Nikolić (etnolog) i Predrag Ilić (istoričar).
Istraživanje iz kojeg je poizašla i monografija je finansiralo Ministarstvo kulture Republike Srbije, a izradu i štampu knjige Grad Kragujevac.
Monografija „Krajputaši Šumadije” je proletos predstavljena Kragujevčanima a na jesen je planira i njena promocija u drugim mestima Šumadijskog okruga.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
