Sputavanje iskazivanja emocija u detinjstvu dovodi kasnije do problema sa autoritetima

– Sa jedne strane imamo anksioznost, odnosno strah, dok sa druge strane imamo problem sa nadređenim autoritetima. Anksioznost je u ovom slučaju simptom i klijenti uglavnom na psihoterapiju dolaze sa tim problemom. Na to gledamo kao na posledicu, a ne kao na uzrok. Uzrok u ovom slučaju bi bio sam problem sa vašim autoritetima i kako se oni postavljaju prema vama. Tako da se postavlja pitanje na kom segmentu treba rešavati dati problem, istakao je Jovašević.

Prema njegovim rečima, u sistemskoj psihoterapiji fokus je na uzročniku problema što znači da simptom, u ovom slučaju anksioznost, ne lečimo.

– Možemo uvesti psihoterapiju ili medikamente kojima mogu da se ublaže simptomi, ali to neće izlečiti uzročnik problema, koji može da se ponovo javi. Tada nastaje začarani krug kojim lečimo siptome bolesti, ali ne i uzrok, tako da se problem vremenom vraća, istakao je psihoterapeut.

Kako navodi, rešenje bi u psihoterapijskom pravcu bilo usmereno ka nezadovoljstvu na poslu.

– Prvenstveno treba da se postavi pitanje u vezi sa poslom, šta je to što osobi smeta i šta bi volela da je drugačije. Time dobijamo odgovore kakav je stav prema poslu. Sami autoriteti jesu problem, zdravstvo je veliki sistem, ima mnogo ljudi koji rade u njemu i treba se prilagođavati. Kada ljudi podlegnu autoritetima? Onda kada ne mogu da im se odupru na pravilan način. Najbolje bi bilo to učiniti kroz neku vrstu asertivne komunikacije, naveo je Jovašević i dodao da se koreni ovog problema mogu tražiti i u detinjstvu.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Dnevni list Danas (@danas.rs)

Kako je objasnio, nemogućnost suprotstavljanja autoritetima može da vuče korene od malena, jer možda osobi nije bilo omogućeno da na pravi način odreaguje na emocije ljutnje i besa, koje su u ovom slučaju neophodne u pravim malim dozama da bi se postavila granica između nje i autoriteta, odnosno kolega na poslu.

– Asertivnost podrazumeva da branite svoje stavove, stojite iza njih i svog mišljenja, ali neugrožavate tuđe mišljenje. Kada je nekom sputana emocija besa, ljutnje, tuge, straha od strane roditelja ili staratelja u detinjstvu, kasnije mu se stvaraju problemi sa korišćenjem tih emocija. Zbog toga što svaka emocija ima svoju ulogu i mala doza besa može od vas da napravi osobu koja će znati da postavi granice. Tim malim dozama kontrolišete osećanja, a ono što bi bilo neadekvatno jeste da se vi na poslu posvađate, precizirao je psihoterapeut.

On je podsetio da roditelji svojoj deci govore, nemoj da se plašiš, nemoj da besniš, nemoj da plačeš, nemoj da budeš tužan.

Kako je naveo, većina nas smo kao deca bili sputavani od strane okoline da se suočimo sa emocijama i nismo naučeni kako da se zauzmemo za sebe i da koristimo osećanja u pravilnoj meri.

– Dešava se da kada napunimo, 20, 30, 40, 50 godina nastane problem kada je potrebno da te emocije iskoristimo, da bi sačuvali sebe, svoj integritet i postavili verbalne granice. Šta znači postaviti granice u relacijskim odnosima? Mi moramo verbalno da postavimo granicu drugoj osobi ili društvu da bismo pokušali da sačuvamo naš integritet, odnosno teritoriju u kojoj se osećamo slobodno, prijatno, bez straha i da smo svoj na svome. Nema ništa loše u postavljanju granica. Autoriteti će to predstaviti kao vaš bunt, na vama je da izdržite u tom procesu i branite svoje granice, zaključio je psihoterapeut Marko Jovašević

Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.