Srbija (2): Priča o dva brata

Zamonašio se i u celibatu proveo ostatak života, a podatak da se podno Đurđevih stupova nalazi njegov grob, uklapa se u sliku o njemu, onaj lik na ktitorskoj fresci ariljske crkve, koja pleni svakog ko je prvi put vidi.

Kad smo već kod crkve u Arilju, ono čime je ona osobena bar po ljudima koji se samo time bave, jeste činjenica da su, za razliku od ostalih živopisa sa kojima se mogu porediti, ovde izražene svetle i tamne površine i, naročito, da su kvalitetnije naslikani portreti od grupnih slika i perspektiva.

Prilikom konzervacije fresaka sedamdesetih, nađen je u prstenu tambura zapis da je crkva živopisana po volji kralja Dragutina, od 1924. do 1296, a za vreme vladavine kralja Milutina.

Za ovu crkvu Svetog Ahilija su posebno bitni: Matej, Marko, Luka i Jovan, ulazak Hrista u Jerusalim, Jevsevije, moravički episkop i rujanski knez Jovan Mićić… Kao i period 1737-1739. godine. A zašto, to ne bih mogao sa sigurnošću da kažem. Piše u knjigama.

Dragutin je po poimanju sveta i ponašanju zaslužio da bude proglašen svecem, daleko pre nekih drugih. Njegov brat, Stefan Uroš Milutin, bio je progresivniji vladar od svog brata, ali je važio za najvećeg zavodnika „međ sviju Nemanjića“. Najviše „freskovan“ velmoža (posle Rastka Nemanjića).

Kad se porede te dve suprotnosti: smernost i doslednost, raspusnost i prodornost, ne čini li se da upravo ove suprotnosti karakterišu vasceli srpsku narod, ovaj ovde i onaj u rasejanju?

Pokušavam da utvrdim gde je Larisa.

Da li je dole, na obalama Egejskog mora, ili negde drugde? I pokušaj da se zamisli to bespuće na prostorima današnje Srbije iz vremena pre dolaska starih Slovena, pa i ceo taj put Ahilijev uz Vardarsku dolinu, Južnu Moravu; pa skretanje na zapad, uz onu vodu koju danas zovemo Zapadnom Moravom, sve do sastavaka Moravice i Rzava. Zašto baš tamo, ne može ni da se zamisli.

A neki odgovor verujućeg bi svakako bio:

– Čudni su putevi Gospodnji…