Srbija: Fernweh, čežnja da se nekuda ode

Da li je, ovih dana, moja žudnja za putovanjem, rezultat jeseni, nametnute putne apstinencije, strah od dana bez smisla?

Psihološki logična i objašnjiva uprkos tome što trenutno nije ono najbitnije o čemu bi trebalo da mislim.

Ili, zapravo jeste?

Jer, kakav bi to život bio ukoliko bismo reagovali isključivo primereno i suštastveno?

Bilo kako bilo, mene baš ovih dana muči fernweh, farsikness – želja da otputujem, da se izmestim iz svakodnevice.

Nostalgija za Severom, i za Istokom, za dalekim i oneobičenim, Drugim i Drugačijim.

Čovek je homo viator, putnik.

A putovanje nije samo fizički transfer iz jednog u drugo mesto, napuštanje odomaćenog konteksta.

Ono je potraga za duhovnim središtem, u književnosti, počev od Gilgameša, Odiseje, Danteovog Pakla – i u životu.

Kretanje i promena su načini suočavanja sa svetom.

Odvajanje od nelagode u vlastitoj kulturi, traženje sebe koje je u isto vreme, ma kako paradoksalno zvučalo i – beg od samospoznaje.

Putovanje je lutanje, organska potreba, unutrašnji nemir, iskušenje i inicijacija, prelaz ka Drugom.

Nekad Hiperboreja, nekad – nepotrebni egzil, „nezdrava i besmislena strast za menjanjem mesta i vidika“.

Scenario je, uvek, drugačiji od onog koji krojimo u svojoj glavi no mesto je ionako dekor, a suština u odbacivanju uobičajenih i prihvatanju novih mentalnih priča – u tome da postajemo onakvi kakvi nismo bili.

Ja, recimo, na putu više nisam ja.

Ne živim na način na koji sam naučila da živim.

Postajem neko ko razmišlja o ledenim glečerima, koga muči ponoćno sunce i lenji grenlandski dani.

Ko uživa u japanskoj kuhinji, razmišlja o etikeciji naklona i zašto baš u Japanu umiru od prekovremenog rada; ko razume šta je to hikikomori, ali ne i zašto robotima žele da zamene čoveka.

Putovanje je kompenzacija za svakodnevicu, osvajanje slobode.

Šansa da se postoji izvan sopstvenih običaja, navika, jezika, kulture, politike, države…

Da se drugačije hoda, drugačije hrani, udiše drugačiji vazduh, čitaju novi pisci, da se ljudima obraća na drugom jeziku, da se drugačije procenjuje i oseća.

Vrlo često u tom dobrovoljnom samoizgnanstvu na početku ništa ne postoji onako kako inače jeste i mada se od rutine beži, nedostaju kolotečina i sigurnost.

U pokušaju da se iskorenim shvatam da nomadizam nije savršen recept za život.

„Šta je to, i gde je to moj pravi život? Kod kuće ili na putu?“ često se pitam sumnjajući da je taj pravi život u intermecu – u eskapizmu, čežnji za daljinama, potrebi da se bude na drugačijem mestu od onog na kojem jesam.

Na mestu na kojem sam u stanju da se odvojim od sebe. Odbacim sebe. Zagrebem po onome od čega bežim.

I, kada se, konačno, to desi, vreme je za – povratak.

U kolotečinu.

U kojoj ne postoji uteha.

Samo – fernweh.

Želja da se ponovo ode.