Otac Pavel mi je bio vojno lice, radio vezista i raspoređen u bazu u Salihardu u oblasti Varkuta na krajnjem severu u Polarnom krugu. Majka Tanja i on su se upoznali na studijama u Kijevu. Majka je otišla kod bake u Mariupolj da se porodi. Otac me je video tek posle mesec dana. Tako se moje najranije detinjstvo odvijalo između plaže na Azovskoj obali i tundre krajnjeg severa.
Majka i ja smo vreme provodili u avionima na relaciji Mariuopolj, Kijev, Moskva, Astrahan… Propuzala sam na travi, na livadi pored avionske piste. Na putešestvijima od bake do oca menjale smo po tri-četiri aviona. Majka mi je pričala da jednom nije mogla da pronađe drugi prevoz pa je putovala vozom sa zatvorenicima koje su transportovali na sever. U avionu, u Kijevu nas je zateklo i kada je „udario” Černobil. Nismo znali šta se dešava samo nam policija nije dala da izađemo iz aviona i presednemo na drugi. Natankovali su nam gorivo i poslali nas za Mariupolj. Tek posle smo saznali šta je bilo.
***
Danas se vreme promenilo i tamo. Ali u doba mog detinjstva u Salihardu zimi su bili veliki, ogromni snegovi a leti manji. Najveća opasnost deci pretila je od „sugroba”, propadanja u sneg. Pošto sneg neprestano pada postoji više slojeva i ako naiđete na neki nanos koji je mekši on vas prosto „usisa” i pronađu vas tek na proleće ili leto kada se otopi. Uvukao me je sugrob ali sam izbegla tu sudbinu jer je na vrhu, površini ostala moja kapa tako da su znali gde da kopaju i izvuku me.
***
Živeli smo u drvenim barakama u vojnom gradiću, bazi koji je bio deo čuvenog lanca vojnih radio stanica duž čitavog severa Sovjetskog Saveza, današnje Rusije. Mi deca kao kućnog ljubimca imali smo u dvorištu pravu vučicu. Ona je bio pripitomljena i po ceo dan smo se igrali sa njom vukli je za uši, rep i igrali se. U SSSR-u nije bilo pampers pelena i ne znam kako je moja majka tada uspevala da pere veš i suši ga na minus 40 stepeni. Posle kada sam i sama postala majka to mi je i dalje izgledalo neverovatno. Ali, živeli smo normalno.
***
Krajem osamdesetih su oca prekomandovali u Kijev i počinjemo da živimo kao normalna porodica. Kupili smo stan u novom naselju Darnecki rejon koji je bio prava spavaonica, nasipi, ogroman prostor između zgrada… Zime su bile jake. Sećam se ranog ustajanja za vrtić. Još se nije svanulo i najveća sreća je bila da staviš ruke pod vrelu vodu i tako meditiraš par minuta, zagreješ se i razbudiš. Ta sreća.
***
Kad sam došla u Srbiju nisam se odmah navikla na bojler. Kod vas se topla voda zagreva u bojleru a njega možeš da zaboraviš da uključiš pa ostaneš bez nje. Kod nas vruća voda ide „direktno iz zida” i mora da je ima 24 sata svih sedam dana u nedelji. Vetrovi su bili toliko jaki da kada dune obori te na zemlju. Onda tako ležimo na ledini dok ne prođe pa ustanemo i nastavimo dalje.
***
Bilo smo mlada porodica koja je počinjala bukvalno od nule. Nismo imali ništa. Roditelji su spavali na sunđeru a samo sam ja imala krevetić. Uprkos tome bili su to najsrećniji trenuci u mom životu. Svi smo zajedno, sedimo na podu mama, tata i ja i smejemo se. Šta čoveku više treba. Sreća je kad si zajedno sa ljudima koje voliš. Kasnije više nikada nisam osetila tako jake emocije kao te iz ranog detinjstva.
***
Polazak u školu poklopio se sa raspadom SSSR-a. Promene se ne dešavaju samo u našem socijalnom i nacionalnom životu u Ukrajini već i u samoj porodici. Moj otac daje otkaz u vojsci i počinje da se bavi privatnim biznisom. Postajemo srednja klasa, nismo bogataši i tajkuni ali ni siromasi. Kupujemo veći stan, nova kola. Sa majkom letujem i zimujem u Bugarskoj što je u to vreme bilo – vau! I roditelji svih mojih prijatelja postaju privatnici, svi nešto kupuju-prodaju, muvaju… Ulazi se u kapitalizam.
Odrastanje u vojnoj bazi u Polarnom krugu Foto: Privatna arhiva
Sa majkom Tanjom u Mariuopolju na Azovskoj obali Foto: Privatna arhiva
Mala Ukrajinka u narodnoj nošnji Foto: Privatna arhiva
Na putovanju u Češkoj Foto: Privatna arhiva
***
Moja škola je bila nova, ogromna sa čak 3.000 đaka. Preko noći od sovjetskog sve postaje ukrajinsko. Ja sam iz mešovitog braka, moj otac je Rus iz gradića Puškin u Podmoskovlju a majka Ukrajinka iz Mariupolja, regiona koji je imao dosta veze sa Rusima i ruskim jezičkim područjem. Mi smo u kući govorili ruski. Ulazim u školu 1991. godine gde prvi put u životu čujem ukrajinski jezik. Sebe smatram Ukrajinkom ali i ukrajinski jezik sam naučila u školi. Nije mi bilo lako jer ima dosta sličnosti ali i različitosti. Na početku sam brkala pojmove, reči… Po meni, zbog melodičnosti govora i reči srpski jezik je mnogo više sličan ukrajinskom nego ruskom jeziku.
***
Nikada nisam ni zamišljala da ću se baviti umetnošću. U mojoj porodici su se ljudi bavili onim klasičnim zanimanjima, studiraš medicinu, pravo, ekonomiju, da budeš lingvista i prevodilac… Ali ni sa jednom vrstom umetnosti nisam imala nikakvu vezu. Volela sam oduvek da crtam i „kreiram” stvari od bakinih i maminih parčića materijala i štofova ali nisam na to gledala drugačije sem kao igru.
***
Na kraju srednje škole svi su se uveliko spremali za upis na fakultet, išli na dodatne kusreve a ja sam bila u šoku i panici jer još uvek nisam imala ideju šta da studiram. Moj tadašnji dečko Zdravko (takođe iz mešovitog bugarsko-ukrajinskog braka) mi je predložio da upišem modnu kreaciju. Nisam ni znala da to postoji, a ispostaviće se kasnije da je baš taj fakultet modne konfekcije u Kijevu za vreme SSSR studirala i moja rođena tekta. Nisam išla u slikarsku školu ali za pola godine savladam grafiku, akvarel, druge tehnike i 2002. sa 16 godina, pošto mi ranije završavamo školu, upišem fakultet.
***
Crtali smo po ceo dan i učili istoriju kostima i istoriju umetnosti. Imala sam praksu pararelno sa nastavom. Moja profesorka Nadžeda Ilijinižna Kudravceva je bila glavni stilista jednog od glavnih naconalnih TV kanala u Kijevu „1+1”. Preko nje smo mi najbolji studenti dobijali poslove još od treće godine fakulteta. Sa još dve koleginice sa studija uradili smo kostime za predstavu „Majstor i Margarita” u jednom gradskom kijevskom pozorištu. Predstava je trajala 10 sati i grala se iz dva dana subotom i nedeljom. To je bio moj prvi profesionalni susret sa pozorištem.
***
U međuvremenu smo radili kao profesorkini pomoćnici na televiziji. Završila sam fakultet i magistrirala (sada master) 2007. godine. U vreme diplomiranja pet dana nisam spavala. Istovremeno sem diplomskog, dobila sam grant za samostalnu izložbu savremene umetnosti, u tada po prvi put posle renoviranja otvorenom Kijevskom arsenalu, zatim da sa diplomskom kolekcijom učestvujem na konkursu mladih dizajnerskih nada Ukrajine na našoj nacionalnoj „Fashion week” (osvojila sam drugo mesto). Sve to paralelno u samo 120 sati.
Na terasi stana u Kijevu Foto: Privatna arhiva
Sa snimanja filma „Zmija puzi” u Ukrajini Foto: Privatna arhiva
***
Dve nedelje posle završetka fakulteta uz pomoć svoje profesorke Kudravceve počinjem sa koleginicom Varvarom da radim na televizijskoj seriji, prvo kao garderoberka. Posle samo mesec dana su pozvali nas dve da budemo kostimografkinje na filmu. Radimo tri dugometražna filma, a usput televizijske, festivalske, studentske, karatkometražne…
***
Posle filmova krećem da radim na jednom od najjačih i najpoznatijih televizijskih projekata u to vreme humorsitički „Skeč šou”. Paralelno radim i kao stilista na tv kanalima za voditelje jutarnjeg programa. Ustajala sam najkasnije u četiri sata, pred svitanje. Bukvalno „putujem” sa kanala na kanal i iz projekta u projekat. završavam ne jednom od najpoznatijih nacionalnih kanala čiji su vlasnici imali franšizu emisija „X faktor” za Ukrajinu.
***
U šou biznisu sarađujem sa svim poznatim ličnostima iz tog sveta. radila sam i sa Ruslanom. Samo nikada nisam radila sa Zelenskim jer je on bio zvezda našeg konkurentskog kanala „Kvartal 95” i sitkoma „Fajna Jukrajna”. Tih godina paralelno radim u pozorištu. U tom trenutku za mene teatar nije izvor zarade već čista ljubav. Radim šou „Komedi klab” i „Fenomen” za iluzioniste Urija Gelera. Bukvalno živim na putu i po studijima.
***
Moja koleginica Alina javlja da se venčava u Srbji. Ona je svog muža upozala na letovanju u Ohridu. Zabavljali su se pet godina i odlučili da se uzmu i žive u Kragujevcu. U tom trenutku o Srbiji, sem da se Jugoslavija raspala slično Sovjetskom Savezu, znam za Kusturicu, Bregovićevu muziku u sklopu toga i „Hazarski rečnik” Milorada Pavića koji je bio jako popularan i čitan tada u Ukrajini. Kusturičin opus je bio baš in kod nas i mi smo mislili da je Srbija zemlja kao iz njegovih filmova.
***
Dolazimo u Srbiju na sedam dana da, kako mi kažemo „odigramo svadbu”. Bilo nam je super. Ceo taj šarm: pečenja, rakije, druženja… Grad i ljudi opušteni, bili smo zaista oduševljeni. Nema one brzine kao u Kijevu, svi se druže, drugačija realnost u odnosu na naše tamošnje živote posao-spavanje, spavanje-posao. Na svadbi klasika žanra ja sam bila kuma i upoznam svog budućeg supruga koji je bio kum. Nastavili smo komunikaciju preko interneta, dolazim u Kragujevac na Novu godinu, pa ponovo… Nekako kliknuli smo na prvu loptu.
***
Da li sam bila preumorna od svog klovrta u životu, Kragujevac mi je bio kontrast od Kijeva, mesto gde su ljudi sačuvali svoja prijatelstva, druženja, komunikaciju između sebe uopšte, porodičnu atmosferu, zajedničke provode… Svideo mi se doživljaj same sebe u svemu tome i odlučujem da se preselim u Srbiju.
***
Otvorili smo kafić – umetnički kutak u Crvenom barjačetu u kome su se održavale svirke, izložbe, književne večeri, džem sešni… sama sam osmislila i ocrtala njegov enterijer. Shvatila sam da sam pregorela u Kijevu i prijalo mi je da budem gazdarica kafane, kuvam kafe, perem šoljice… Bila sam presrećna kao mala preduzetkinja, ono „od direktorke do čistačice” imalo je to dušu. Ali je finasijski bilo teško. I zatrudnela sam, tako da je bilo logično rešenje da prodamo taj porodični biznis. Izašli smo iz ugostiteljske priče.
Prvi dolazak u Srbiju u ukrajinskim nošnjama Foto: Privatna arhiva
Sa sinom Oliverom na planinarenju u Resavskom kanjonu Foto: Privatna arhiva
***
Nisam planirala da se vraćam bilo kojoj vrsti scenografije, kostimografije, televizie, filma, šou biznisa… Ali, prošlo je vreme i valjda sam se malo ohladila. Sin mi je imao šest meseci kada smo slučajno, neko je pomenuo, došli do priče da se snima kratkometražni film u Domu omladine. Trebao im je neko da za jedan lik napravi krila i moj tadašnji muž kaže, pa Ana je kostimograf. Prihvatila sam i napravila prava krila za film. Ponovo je krenula ta moja umetnička priča.
***
Pozvali su me u Pozorište za decu, potom sa njih uradila i lutkarsku predstavu „Petar Pan”. Moja prva predstava u Pozorištu za decu Diknesova „pozorišna bajka” bila je poslednja glumačka uloga Mirka Babića. Honorarno radim par projekata za kragujevački Teatra. Dobijam ponudu od nih da se posle odlaska kolege slikara Miše Štulovića u penziju zaposlim u Knjaževsko-srpskom teatru. Bio je to izazov za mene. Ali, život u Srbiji me je naučio da se bilo koja ponuda za posao, blizak tvojoj profesiji, ne odbija. Prihvatam posao scenografkinje i ostvarujem se na tom polju. Stižu prve profesionalne nagrade. Shvatam da nisam pogrešila.
***
Krug poznastva se širi. Prijatelji od mog bivšeg supruga postaju i moji. Stičem i nova poznastva, prvo privatna pa onda i profesionalna. Kreću da me zovu pozorišta iz drugih gradova da radim na predstavama. Dobijam nagrade i za te projekte. I posle razvoda odlučila sam da ostanem da živim u Kragujevcu i Srbiji. Prvo, moj sin ima ovde oca, babu i dedu a ja sam se adaptirala i dobro snašla ovde. Ja, ako idem negde, to je samo napred, nikad nazad. Za 12 godina života ovde nikada nisam imala nikakvih problema, samo podršku. U Ukrajini sam ostavila prijatelje ali sam ovde stekla nove, baš prave i to je prava sreća. Sagradila sam ovde novi život koji nije ništa gori i ništa bolji od prethodnog.
***
Kada je počela Krimska kriza 2013/2014. godine tek sam se porodila. Bila sam sa bebom na rukama. Nije ti svejedno, daleko od toga. Ovde si a gledaš šta se dešava u tvojoj zemlji. Skočim da krenem kući pa pogledam bebu koju držim u naručju, pa se vratim. Lomila sam se. Idem. Gde ćeš? I tako danima je trajala ta „borba”. Ipak, tada sam gledala na to samo kao na vojni konflikt, nadaš se da će brzo proći i biti bolje. Tek sada iz ove perspektive shvatamo koliki je to užas i da je odavno počeo.
***
Sve raspuste i praznike kao dete provodila sam kod majčine porodice, bake, tetke, brata od tetke u Mariupolju na moru. Naša vikendica tamo još uvek postoji, javljaju nam komšije, ali mi više ne možemo da dođemo do nje. Sada to pripada Ruskoj federaciji i kako bi ponovo postali njeni vlasnici morali bi da uzmemo rusko državljanstvo i pasoš. A, baš mi nedostaje.
Ana i monasi Šaolina usred Bahreina Foto: Privatna arhiva
Multimedijalna umetnica stiže i da spašava mačke po Dohi Foto: Privatna arhiva
Kineska radnja kao inspiracija Foto: Privatna arhiva
***
Od početka ovog rata volontirala sam u Crvenom krstu, ponudila sam pomoć pre sveg aoko prevođenja. Na početku rata došlo je u Srbiju mnogo Ukrajinaca ali su se u međuvremenu oni uglavnom snašli i otišli iz Srbije, da li dalje ili nazad u domovinu. Pak, mnogo više Rusa koji su pobegli do Putinovog režima su ostali da žive ovde. U Kragujevcu ih ima dve-tri hiljade. Srećemo se u svakodnevnom životu, na treninzima joge, koncertima u SKC-u, na planinarenjima, kod lekara… Oni su sada postali deo našeg, ako tako mogu da kažem ja kao Ukrajinka, kragujevačkog socijalnog miljea. Žitelji našeg grada, koji je sada naš – svima nama zajedno i koji nas je prihvatio.
Pre ovog napada Rusije na Ukrajinu, kada me neko zbog naglaska, najčešće taksisti pitaju odakle sam kad odgovrim iz Ukrajine, ovde u Srbiji skoro uvek mi odgovore a, iz Rusije ili to je isto. Nisam se bunila jer sam shvatila da ljudi u Srbiji većinom to ne razlikuju, Ruse, Ukrajince, Beloruse… Ovde je uvek to samo „ta ruska strana”. Sada ja, koja nisam ni nacionalista i pacifista, u tim situacijama potenciram da sam Ukrajinka (iako sam realno pola-pola). Možda se nije promenio ovdašnji stav da su Rusi i Ukrajinci „sve je to isto”. Ali, moj stav se promenio, ja sam se promenila.
O sagovornici
Likovna umetnica Ana Kolbjanova rođena je 1985. godine u Mariupolju u tadašnjoj republici SSSR-a Ukrajini. Završila je Kijevski nacionalni univerzitet tehnologije i dizajna i po struci je master modni kreator. U Ukrajini je radila u filmskoj i TV produkciji.
Ana Kolbjanova – scengrafistkina i kostimografistkinja Kragujevac Foto: Z. S. M.
U Srbiji živi od 2012. godine i bavi se scenografijom i kostimografijom. Radila je u pozorištima u Srbiji (Kragujevac, Šabac, Lazarevac, Leskovac, Novi Pazar, Zrenjanin, Vršac, Beograd…) i regionu (Tuzla, Bjeljina…).
Od 2017. godine zaposlena je u kragujevačkom Knjaževsko-srpskom teatru kao scenografkinja. Za desetak godina na ovim našim postorima uradila je kostimografiju i scenografiju za više od 60 pozorišnih predstava i dobila sedam profesionalnih nagrada od kojih joj je najdraža za predstavu „Negri” u režiji Anđelke Nikolić na Susretima profesionalnih pozorišta „Jokaim Vujić”.
Radila je i na nagrađivanom autorskom filmu „Prolećna pesma” rediteljke Ntalije Abramović. Bavi se primenjenom umetnošću, ilustracijom, muralima i izradom lutaka, maski i kostimskom rekvizitom.
Sa desetogodišnjim sinom Oliverom živi u kragujevačkom naselju Erdoglija (Erdoglija Kingdom, kako voli da istakne).
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Jedna srednja škola u Holandiji zabranila je roditeljima uvid u ocene njihove dece kako bi smanjila stres koji učenici osećaju zbog pritiska da postižu dobre rezultate.
Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije.
Foto: Privatna arhiva
