Kada sam zakoračio prema dole, u dubinu jednog od vinskih podruma u Gudurici, a slično je i u svim ostalima, prože me neobično osećanje.
Kao da na koži osetih dašak vekova unazad gde su se isprepletali stereotipi o tamnicama pod zemljom, ali i o skladištima i mestima gde se daleko od radoznalih očiju držalo blago. A Gudurica i Guduričani ovde dole, pod zemljom drže svoje blago. Vino.
U ogromnim drvenim, hrastovim buradima od kojih neka imaju i zapreminu od više stotina litara, čuva se to blago kojemu vrednost sa svakom godinom koja prođe samo raste. Deponovano sigurnije nego u bilo kojoj banci koje zavisi od stanja ćudljivog svetskog, ko bajagi, slobodnog tržišta.
Domaćin Nikola na centralnom stolu u podrumu, na kojem se obavljaju svi bitni poslovi u ovom prostoru, od fruštukovanja podrumara do vođenja administracije i degustacije sa potencijalnim kupcima ili gostima, što je bio naš slučaj.
Kada upitah šta mi preporučuju, pomenuše muškat otonel, šardone, pino bjanko, rajnski i italijanski rizling, naravno i banatski rizling, pa italijanski rizling, te smederevku, župljanku i njihovu staru sortu kreaca. Kako se snaći? Domaćini su odlično procenili pa mi ponudiše jednu netom krpom dobro obrisanu flašu vina. Frankovka, koja je već treću godinu ležala na jednoj od polica podzemnog trezora.
To mu dođe kao „upakovana poezija“. Moćno, pitko, baršunasto, veselo vino lepe tamnocrvene boje. Samo je klizilo posle nekoliko zalogaja starog sira. Na sreću stadoh posle prve čaše, jer sam imao poziv na ručak koji je bio organizovan nedaleko od „banke pod zemljom“, u banatskoj ekonomiji koja ima sve elemente salaša, s tim da ga ovde nazivaju podrum.
– Mi smo ti ovde gorštaci i ravničari – pokušava da mi predstavi o čemu se ovde radi domaćin Nikola i objašnjava mi kako su se susreli ravnica i Vršački breg, a mi smo u gorštačkom delu. Raspravlja sa ljudima iz „Vršačkih vinograda“ o tipu zemljišta tipa smonica, gajnjača, gde ima i živog peska, na kome su podizani vinogradi.
Podrum „Vršačkih vinograda“ može da čuva 3400 vagona vina, a kada se tome pridodaju i ostali brojni podrumi, nije čudo što je ovo mesto bilo oduvek poznato i priznato na karti Evrope, pa i šire.
Nađoh se u okruženju od četiri zida koje su činili velika domaćinska kuća, podrum, sobe za odmor i veliki zid, te ograda sa ulaznim vratima. Tek iza nalazio se mali tor sa nekoliko ovaca i jedan magarčić koji je bio ušuškan među stogovima sena. Kao da se obradovao. Mraz me natera da se vratim u toplotu dnevnog boravka. Naslonih leđa na zidanu zemljanu peć i počeh da kroz prozor, niz koji su klizile srebrne kapi od kondenzovane pare, gledam ravnicu. Ovako bi se moglo zimovati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
