Šta je ono što mogu da uradim „sada“?

Upravo sada, svi se nalazimo u nekom periodu i trenutku našeg života.

Neki od nas se osećaju mirno i ispunjeno, postigli su neke svoje važne ciljeve i žive promenu kojoj su težili i koju su postigli. Adaptiraju se na novu svakodnevicu i nove sadržaje. Sreću i upoznaju nove ljude. Razgovaraju o novim temama, saznaju novine, uče nove sadržaje. Preduzimaju i prihvataju nove inicijative. Isprobavaju sebe u novim iskustvima, uče nova znanja, ovladavaju novim veštinama. Lice im je vedro, a korak lagan. Njihov sadašnji život se mnogo razlikuje u odnosu na njihov život od pre godinu dana.

Drugi se osećaju izgubljeno, zapitano i nesnađeno. Ne sviđa im se mnogo toga, nisu sretni s mnogo čim i voleli bi da njihova svakodnevica izgleda drugačije. Znaju i kako, umeju da kažu i šta žele, i šta ih boli, ali nekako ostaju na tome, ostaju u istom. Ne pomeraju se sa tačke na kojoj se nalaze. Mrdaju, ali se ne pomeraju.

Njihova svakodnevica je skup poznatih rutina, a u odsustvu novine, prepričavaju uspomene, prošla iskustva i trivijalne događaje. Kao da pokušavaju od starog sadržaja da stvore novi i da se ugreju na nekom suncu iz sećanja i uspomena, onakvom kakvim ga pamte.

Ne stiču nova iskustva, ne idu na nova mesta, ne uče nova znanja, ne usvajaju nove veštine i ne upoznaju nove ljude. Kao da svako jutro svanjava isti dan, kao da je sve isto. Vreme, to su listovi na kalendaru koji se menjaju dok oni stoje u mestu.

Kako god se osećali, sadašnji trenutak je jedino vreme kada smo živi. Jedino vreme kada postojimo, koje imamo i kada možemo nešto da uradimo. Jednostavna i jasna istina koju deo nas ne vidi, nije svestan, ne prepoznaje i propušta.

To prepoznajemo po nesvesnoj odluci da čekamo: „Sve dok se nešto ne dogodi, ja neću da…“ ili „Sve dok se ne promeni to i to, ja neću da…“.

A do tada?

Kako ispunjavamo to čekanje, šta radimo?

Nije istina da ne radimo ništa, to ne postoji. „Ja ne radim ništa“ ne postoji, to je nemoguće.

Mi u svakom trenutku nešto radimo, samo je pitanje šta radimo i kuda sebe time vodimo. Kada „ne radimo ništa“ to najčešće znači da se angažujemo u mnoštvu pasivnih ponašanja od kojih nam je još gore, ali od kojih crpimo bar neko trenutno zadovoljstvo u pokušaju da odagnamo nezadovoljstvo situacijom u kojoj se nalazimo.

Sasvim suprotan efekat ima ako se usredsredimo na svoje nezadovoljstvo umesto da pokušavamo da ga odagnamo. Mi smo nezadovoljni s razlogom i „odagnavanje“ nezadovoljstva znači „odagnavanje“ sebe.

Kao da sebi kažemo: „Ajde više i ti, skloni mi se već jednom“. Kada bi nam neko drugi ovako odgovorio nakon što smo mu se za nešto obratili, pobunili bi se protiv ovakvog tretmana, a to je upravo ono što činimo sebi kada se prepuštamo pasivnim ponašanjima sa očekivanjem „da nam uklone“ nezadovoljstvo. Zatrpavanjem različitim sadržajima i stimulusima nećemo odagnati nezadovoljstvo, već će se desiti upravo suprotno – bićemo još nezadovoljniji.

Nezadovoljstvo traži da bude viđeno da bi se rešilo i nestalo. Ono neće nestati samo, rešićemo ga mi.

Na suprotnom kraju kontinuuma od „Ajde više i ti, skloni mi se već jednom“ je „Sada želim da vidim kako se osećam“ i „Sada želim da vidim šta mi je potrebno“. To je početak.

Da usmerimo svoju pažnju na ono što je najjače priziva i da zadržimo svoju koncentraciju. Terapija koncentracijom je i prvobitno ime Geštalt terapije i njena centralna ideja.

Da fokusiramo svoju pažnju i da zadržimo svoju koncentraciju na onom što je pojavno. Na onome što se pojavljuje, na onome što vidimo. Sve je na samoj površini.

Tako počinjemo da rešavamo ono što nas muči umesto da ga odgurujemo od sebe.

Odgurivanjem se ukopavamo u mestu, rešavanjem idemo dalje. Šta je ono što smo spremni da uradimo sada?

Autorka je psihoterapeut, klinički psiholog i geštalt terapeut

www.gestalt.org.rs