Šta pacijenti treba da znaju o bolu?

Bol nakon hirurške operacije obično se smatra neizbežnim, nešto što treba izdržati. Činjenice govore da je skoro polovina postoperativno anketiranih, hospitalizovanih, pacijenata u drugoj polovini 20. veka prijavilo epizode teškog postoperativnog bola. Dugotrajni bol posle operacije pojavio se kao tema koja zaslužuje sistematska istraživanja pre samo 25 godina, delom zahvaljujući naporima Međunarodnog udruženja za proučavanje bola (IASP – International Association for the Study of Pain).

Nedavno usklađivanje između iskazanih želja pacijenata da se unapređuje komfor nakon hirurške operacije i interesa kliničara da se skraćuje boravak pacijenata u bolnici, bez postoperativnih komplikacija – transformisalo je praksu postoperativne kontrole bola. Istovremeno, minimalno invazivne hirurške tehnike i nove metode za efikasnije upravljanje postoperativnim bolom i sa manje nuspojava, dozvoljavaju primenu većeg broja vanbolničkih procedura ili brže otpuštanje pacijenata sa bolničkog lečenja, nakon kraćeg boravka. Ipak, povećan broj istraživanja bola u svakodnevnoj praksi otkrivaju da on često opstaje dugo nakon operacije.

Ukratko, donedavni pristup bolu nakon hirurške intervencije podrazumevao je sledeće:

* Često se prihvatalo da će bol biti jak, jer tradicionalne hirurške tehnike koriste velike rezove i oštećuju okolna, „nedužna“, tkiva;

* Podsticao se fatalistički pristup bolu pri bolničkom lečenju;

* Nije se bavilo bolom nedavno otpuštenih hirurških pacijenata, koji su se lečili samostalno (ili uz pomoć članova porodice);

* Postojala je usmerenost na jednostavne režime, sa čestim sporednim efektima, kao što je „morfin po potrebi“;

* Nisu se prikupljali podaci koji bi otkrivali karakteristične obrasce bola koji uporno i dugo opstaje nakon operacije;

* Bavilo se intrahospitalnom brigom o bolu uz pomoć bilo koje vrste osoblja koje je tom prilikom bilo na raspolaganju.

Nasuprot tome, savremeni pristup bolu nakon hirurške intervencije:

* Pretpostavlja da skoro svaki bol nakon operacije može i treba da bude saniran, kako bi se optimizovale fizičke i emocionalne funkcije;

* Procenjuje intenzitet bola u miru i pri relevantnim aktivnostima, kako bi se terapija bola prilagodila rehabilitacionim potrebama, obično usmerena na bol umerenog intenziteta, ali sa značajnim izuzetkom kod teških povreda sa izmenjenim mentalnim stanjem;

* Unapred određuje one pacijente koji mogu iziskivati posebnu pažnju; na primer, zbog problema u ponašanju ili zbog terapije opijatima pre hirurške intervencije;

* Integriše kontrolu bola i druge aspekte u pripremu za – i oporavak od hirurške intervencije, kao što suprimerena fizička aktivnost, ili ishrana i unos tečnosti;

* Usvaja „multimodalni“ pristup koji kombinuje nekoliko vrsta lekova i (gde je to izvodljivo) lokalnu anesteziju, kako bi se smanjila zavisnost od jednog načina lečenja (npr. lečenja samo opijatima, sa njihovim mnogobrojnim neželjenim efektima);

* Uzima u obzir razlike koje pacijenti imaju u iskustvu i izveštavanju o bolu, preferencije između mogućih tretmana i faktore koji se odražavaju na terapiju – poput pola ili etničke pripadnosti.

* Kontinuirano procenjuje pacijente nakon otpusta kako bi se, što je moguće ranije, prepoznao i tretirao konstantan bol i druge neželjene posledice nakon hirurške intervencije.

* Prepoznaje (u nekim zemljama) da je menaxment akutnog bola, kao što je onaj posle hirurške operacije, postala medicinska supspecijalnost, zahvaljujući rastu znanja i specijalizovanih tehnika, kao što je regionalna anestezija.

Šta vi i vaša porodica treba da radite kako biste obezbedili najveću korist od pomenutih najnovijih dostignuća?

* Razgovarajte sa svojim hirurgom da li je izvesno da predloženi postupak proizvede bol i, ukoliko je tako – koliko intenzivan može da bude, kolikog trajanja i koji je plan za njegovo otklanjanje? Neke operacije nose veći rizik od upornog postoperativnog bola u odnosu na druge.

* Pozovite hirurga ili druge članove tima (anesteziologa, medicinsku sestru/tehničara, fizioterapeuta, farmaceuta) da obrate pažnju na relevantne aspekte medicinske istorije ili trenutnog stanja, kao što su problemi sa prethodnim epizodama bola, trenutna terapija bola ili stanja poput neželjenih reakcija na lekove.

* Pitajte:

* Ko će formulisati moj lični „plan za otklanjanje bola“ (čak i ako je u pitanju standardni protokol, dokazane efikasnosti kod prethodnih pacijenata, koji su imali istu vrstu operacije)?

* Da li će moj lični „plan za otklanjanje bola“ biti „multimodalan“? Što znači – da li će kombinovati različite vrste lekova za otklanjanje bola i/ili lokalnu anesteziju, kao što je epiduralna ili blok-anestezija, u cilju smanjenja oslanjanja na jedan lek (kao što je morfijum)?

* Koji će koraci biti preduzeti da predvide moju eventualnu potrebu za više od uobičajene doze opijata za kontrolu bola (za one pacijente koji preoperativno primaju opioide)?

* Ko će pratiti plan za otklanjanje bola i prilagoditi ga ili promeniti ako je potrebno?

* Kakvi su planovi za kontrolu bola posle mog otpuštanja iz bolnice?

* Ako bol traje nakon otpusta iz bolnice – kome mogu da se obratim, i danju i noću, ako moj plan za otklanjanje bola nije dovoljan da podrži odmor i oporavak (na primer, ako duboko disanje ili fizikalna terapija ne pomaže), ako moj lek za otklanjanje bola izaziva neprihvatljive sporedne efekte, ili ako se bol ponovo pojavi ili pogorša?

Ove smernice ohrabruju pacijenta i negu koja je usmerena na porodice i zasniva se na dokazima i zajednički donetim odlukama.