Šta su jeli naši preci pre nego što su se pojavili supermarketi i brza hrana?

Mnogi stručnjaci smatraju da za postizanje optimalnog zdravlja savremeni ljudi treba da se vrate ishrani koja je preovladavala tokom kamenog doba. Ali šta to zaista znači?

Lekcije autohtonog stanovništva

Kada je u pitanju ishrana, čini se da je fraza „ti si ono što jedeš“ možda tačna.

U stvari, naši geni igraju značajnu ulogu u određivanju koja nam hrana najbolje odgovara.

Uzmimo za primer narod Tsimane u Boliviji. Ishrana ovih autohtonih lovaca-sakupljača je prvenstveno biljna, a pripadnici ovog naroda imaju niže pokazatelje upale, holesterola i krvnog pritiska u poređenju sa zapadnom populacijom.

Takođe imaju nisku učestalost hroničnih bolesti kao što su gojaznost, dijabetes i bolesti srca.

Ovo nije jedini primer. Narod Kitavan iz Papue Nove Gvineje i narod Hadza iz Tanzanije prate tradicionalnu ishranu bogatu biljkama i malo prerađene hrane. Kao i Tsimane, oni imaju odlične zdravstvene rezultate i nisku učestalost hroničnih bolesti.

Ali nije važna samo vrsta hrane, važan je i način na koji se priprema. Tradicionalne metode pripreme hrane, kao što su pečenje, kuvanje i fermentacija, pomažu u očuvanju hranljivih materija i olakšavaju varenje hrane.

Posledice napuštanja tradicionalne ishrane

S druge strane, kada starosedeoci usvoje zapadnjačku ishranu, njihovo zdravlje često pati. Na primer, Maje iz Centralne Amerike doživele su porast dijabetesa nakon što su prešle na ishranu bogatu šećerima. Sibirski nomadi, poput stočara Evenka i Jakuta, takođe su iskusili porast srčanih bolesti nakon što su prešli na ishranu na tržištu.

Dakle, šta možemo naučiti iz ovih tradicionalnih dijeta?

Čini se da ishrana na biljnoj bazi, bogata celim žitaricama, voćem, povrćem, orašastim plodovima i semenkama, pripremljena tradicionalnim metodama, može biti ključ za optimalno zdravlje.

Naravno, nije neophodno potpuno izbaciti životinjske proteine iz ishrane, ali je ključna umerenost. Nedavne studije su pokazale da česta konzumacija crvenog mesa može povećati rizik od srčanih oboljenja i raka u većini populacija.

Kako su se naši preci prilagođavali različitim dijetama

Ali nije samo hrana koju jedemo ono što utiče na naše zdravlje – naša sposobnost varenja hrane takođe igra važnu ulogu. Ljudski probavni sistem je veoma prilagodljiv i evoluirao je tokom vremena da bi mogao da svari široku lepezu hrane.

To je zato što je prirodna selekcija favorizovala razvoj gena i mehanizama koji nam omogućavaju da izvučemo hranljive materije i energiju iz hrane dostupne u našem okruženju.

Uzmimo za primer toleranciju na laktozu. Svi ljudi mogu da svare majčino mleko kao novorođenčad, ali nakon što se dojenje završi, obično prestanemo da proizvodimo enzim laktazu, koji razgrađuje laktozu.

To je zato što mleko nije bilo osnovna namirnica u našoj ishrani sve do pripitomljavanja stoke pre oko 10.000 godina.

Međutim, populacije koje su uzgajale goveda, kao što su one u Evropi, na Bliskom istoku i u Africi, evoluirale su da nastave da proizvode laktazu i u odraslom dobu, omogućavajući im da svare mleko.

S druge strane, populacije koje se nisu oslanjale na stoku, poput Kineza i Tajlanđana, Indijanaca Pima sa američkog jugozapada i Bantua iz Zapadne Afrike, do danas su ostale netolerantne na laktozu.

Slično tome, sposobnost izdvajanja šećera iz skrobne hrane varira među populacijama, u zavisnosti od toga koliko kopija određenog gena nasleđuju.

Populacije koje su tradicionalno jele škrobnu hranu, kao što je narod Hadza, imaju više kopija ovog gena nego populacije koje su jele hranu bogatu mesom, kao što su Jakuti iz Sibira.

To im omogućava da efikasnije razgrađuju skrob tokom žvakanja, zahvaljujući delovanju pljuvačke u ustima.

Ovi primeri pokazuju svestranost ljudskog sistema za varenje i našu sposobnost da se prilagodimo različitim vrstama ishrane. Zbog toga tradicionalna ishrana, kao što je biljna dijeta Tsimane i ishrana bogata mesom Jakut, mogu biti zdrava za određene populacije.

Ali nije samo genetika, životna sredina takođe igra ulogu.

Na primer, narod Nočmani sa Nikobarskih ostrva kod obale Indije oslanja se na proteine insekata kao glavni deo svoje ishrane.

I dok ovo možda nije tipičan izbor za većinu nas, to je održiva i hranljiva opcija za ovu određenu grupu.

Budućnost ljudske ishrane

Dakle, šta sve ovo znači za budućnost ljudske ishrane?

Jasno je da ne postoji jedinstven odgovor. Naši geni, životna sredina i način života igraju ulogu u određivanju koja je ishrana najbolja za optimalno zdravlje. Ali postoje neke opšte preporuke koje se mogu dati na osnovu onoga što znamo o tradicionalnoj ishrani i zdravstvenim rezultatima autohtonih naroda.

Ishrana bogata celim namirnicama biljnog porekla, pripremljena tradicionalnim metodama i konzumirana umereno, verovatno je najzdraviji izbor za većinu ljudi.

Takođe je važno voditi računa o tome odakle dolazi naša hrana i uzeti u obzir održivost naših izbora.

Naravno, nije neophodno potpuno eliminisati životinjske proteine iz ishrane, ali je važno zapamtiti da je umerenost ključna, jer je velika potrošnja crvenog mesa povezana sa povećanim rizikom od srčanih oboljenja i raka.

U zaključku, evolucija ljudske ishrane je složena i fascinantna tema, a učeći iz ishrane i načina života autohtonih ljudi, možemo steći uvid u prave izbore za dobrobit sopstvenog zdravlja.