Šta su napadi panike, kako da ih prepoznate i kako da ih pobedite?

Ovaj doživljaj je najčešće praćen snažnim i ubrzanim otkucajima srca, trnjenjem ruku i stopala (kod nekoga grčenjem udova), preznojavanjem, doživljajem gušenja, mučninom, vrtoglavicom, konfuzijom i dezorijentisanošću, što za ovu uplašenu osobu predstavlja dokaz da se stvarno nešto loše sprema.

Dijapazon zastrašujućih scenarija je širok i prilično zavisi od ranijih iskustava i kreativnosti osobe, ali najčešće su to padanje u nesvest, ludilo i infarkt, jer telesni simptomi koje ljudi u trenucima panike preživljavaju njima najviše liče na ove stvari.

Zato ljudi obično idu na lekarske pretrage kako bi otkrili od čega boluju, pa kada lekar utvrdi da nema fizioloških pokazatelja bolesti, upućuje ih kod psihologa, psihijatra, psihoterapeuta. Nekada to čini i hitna pomoć nakon jednog ili više poziva od strane lica koje je doživljavalo napade panike.

Iskustvo govori u prilog tome da ima više tipova paničnih napada, i da su ponekad toliko neuobičajeni da su gotovo neprepoznatljivi, te je potrebno više vremena da se utvrdi da je u pitanju napad panike. Napad ne mora biti uvek ovoliko intenzivan kako smo na početku opisali, pa ga mnogi ljudi više puta dožive, a da nisu bili ni svesni da je to zapravo napad panike. Može se desiti jednom u životu, a može se dešavati i manje ili više učestalo, a u zavisnosti od te učestalosti se onda postavlja i dijagnoza panični poremećaj.

U zavisnosti od intenziteta, učestalosti i individualnih karaktiristika osobe, kao i eventualnih udruženih psihičkih tegoba, nekada se panični napadi mogu rešiti samostalno, nekada uz kraću ili dužu stručnu pomoć psihoterapeuta, a nekada su potrebni i medikamenti. Problem je rešiv, tačnije panični napadi se veoma uspešno leče i predstavljaju jednu od psiholoških tegoba o čijem mehanizmu se veoma mnogo zna i koji je dosta dobro pokriven savremenom literaturom (naročito u oblasti kognitivno-bihejvioralnih terapija).

Kako nastaje napad panike?

Kada bi samoinicijativno, dovoljno dugo disali plitko iz pluća, sa dužim udahom nego izdahom i zategnutih ruku pumpali dlanovima, kao da treba da izvadimo krv, doživeli bi smo sledeće simptome: vrtoglavicu, trnjenje dlanova i stopala, ubrzano lupanje srca. Slično, ali manje intenzivno, kao i ono što se dešava na početku same panike.

Ako biste ove telesne simptome tumačili kao znak da će se nešto strašno dogoditi, da ćete izgubiti kontrolu ili da nešto jako ozbiljno nije u redu sa vašim telom i zdravljem, pokrenućete telesnu reakciju straha, odnosno reakciju simpatičkog dela autonomnog nervnog sistema, te pojačano lučenje adrenalina, lučenje rezervi šećera i masti u krvotok, ubrzano lupanje srca, napetost mišića… sve ono što je potrebno da organizmu da snagu da se bori sa ili beži od nadolazeće opasnosti.

Kada nema realne opasnosti, ove snažne telesne promene organizam najčešće tumači kao znak “katastrofe”. U realnoj situaciji, osoba neke telesne promene ili znake manje uznemirenosti (što je posledica već aktiviranog organskog lanca za reakciju straha) tumači kao znak nadolazeće opasnosti, brže i pliće diše, što izaziva ili pojačava hiperventilaciju (višak kiseonika u organizmu što je praćeno vrtoglavicom i trnjenjem šaka i stopala), pa se dalje tumači kao „dokaz” da opasnost stvarno dolazi, te se reakcija straha lančano pojačava što za posledicu ima pojačavanje svih opisanih telesnih promena.

Ove telesne promene prolaze spontano posle kraćeg vremenskog perioda (u proseku desetak minuta), jer nas je priroda kako simpatičkim, obdarila i parasimpatičkim delom nervnog sistema, čija je uloga upravo suprotna ovom prvom. Njegova uloga je da organizam umiruje i oporavlja nakon „bori se ili beži” reakcije. Osoba koja preživljava napad panike ovo ne zna (ponekad ni ne veruje), nego ima potrebu da se momentalno „spase”, te sprovodi niz reakcija kojima zapravo sebi odmaže u čitavom procesu. Koje su to odmažuće reakcije? Bežanje, batrganje, razmišljanje „Ovo ne sme da mi se dešava”, „Samo da opet ne dobijem napad”, što često samo održava problem ili ga pojačava.

Napad panike na vas ima isti uticaj kao i horor film (jedino što film sami birate da gledate). Sve što može film da vam uradi je da vas zaplaši i to poprilično, i motiviše vas da se ponašate kao da ste u pravoj opasnosti – a zapravo niste. Čovek uplašen horor filmom spava sa upaljenim svetlom i trza se na svaki zvuk, lišavajući sebe kvalitetnog sna i odmornog funkcionisanja, izbegavajući zamišljenu opasnost. Veruje da ne sme da se prepusti snu i da mora spreman da dočeka opasnost. Slično čini i osoba sa problemom panike, predviđajući i strahujući od novog paničnog napada.

Šta činiti?

Posmatrano unazad, važno je da se ne otimamo i ne bežimo, da prihvatimo svoju uznemirenost i sačekamo da prođe. Šta znači prihvatiti? Shvatiti uznemirenost kao neprijatnost sa kojom se može funkcionisati i koja će svakako proći.

Kao, na primer, kašalj. Kada kašljemo, mi konstatujemo da imamo kašalj. Obično nastavljamo da radimo ono što smo radili uprkos konstatnim nagonom za kašnjanjem – iskašljemo se i nastavljamo dalje. On nam je neprijatan, ali pošto ga ne možemo izbeći, već je tu, nastavljamo da funkcionišemo.

Međutim, ako je kašalj suviše intenzivan, uzećemo nešto lekovito za umirivanje kašlja i primiriti se dok ne prođe – ako smo u mogućnosti. Ali, nismo se otimali niti govorili sebi: „Ne smem imati kašalj, strašno je i nepodnošljivo imati kašalj.” Kada bismo to govorili sebi povodom kašlja, verovatno bi smo se uplašili i imali doživljaj gušenja.

Prihvatiti znači funkcionisati, uprkos neprijatnom osećanju, ne opirati mu se. Prihvatiti znači konstatovati šta se dešava i funkcionisati uprkos tome. Posmatrano od napred, idemo na to da prekinemo lančanu reakciju na njenom početku. Ne tumačimo telesne promene kao znake katastrofe, bolesti i tome slično, već im pripisujemo stvarno značenje. Govorimo sebi da je to uznemirenost, samo neprijatno osećanje i da će proći. Uvek prođe!

Konstatujte i prihvatite realnost, a jedina realnost je da ste anksiozni. Dakle, vi ste anksiozni (uplašeni), ali niste u realnoj opasnosti. Ne poričite svoju anksioznost i ne zabranjujte sebi to osećanje jer će to samo pogoršati stvari. Kako vam anksioznost može nauditi? Radi se samo o neprijatnom osećanju, ali ne i o realnoj opasnosti. Ne bežite. Ostanite u toj situaciji i sačekajte da oluja prođe. Ne morate da bežite da bi ste se smirili, smirićete se svakako. Sačekajte malo. Intenzivna anksioznost vas trenutno ometa u mišljenju, koncentraciji i planiranju akcije.

Ostanite sa tim osećanjem u situaciji u kojoj se nalazite i odložite odluku o bežanju. Unutrašnji govor, ono što mislite u toj situaciji je ključno da se stvari ne pogoršavaju. Ukoliko ste u nekoj pasivnoj poziciji (na primer, sedite u autobusu), sve što treba da radite je da ostanete da sedite, obratite pažnju na unutrašnji govor i disanje, i nastavite put. Ukoliko ste u aktivnoj poziciji (recimo, vozite auto ili držte predavanje), kada konstatujete talas anksioznosti i sve isto činite kao i onaj u pasivnoj poziciji, samo uz to polako nastavite da radite ono što ste radili.

Fokusirajte se na sadašnjost, na ono što se dešava u realnosti, a ne na katastrofične scenarije koje mozak smišlja. Svaka pomisao i slika koja se zasniva na „Šta ako…“ pitanju se dešava treutno samo u vašoj glavi, a ne u realnosti, i svakako vam ne pomaže da se smirite već da se još više uznemirite. Zato se vratite u realnost, tako što ćete razgovarati sa ljudima, postavljati im pitanja, čitati naglas saobraćajne znake, konstatovati šta se oko vas dešava.

Misli koje idu u pravcu „Umreću, poludeću, ne sme da mi se dešava… Nepodnošljivo je“ valja zameniti sa nekim realnijim „Neprijatno je, ali će proći”… Kada biste u to verovali, svakako bi vam bilo lakše, a da bi ste u to verovali treba prethodno da probate. Takođe, tehnike disanja su veoma bitne za brže i efikasnije smirivanje organizma i stanja uma. Šta ako se me neko vidi za vreme paničnog napada? To je sasvim moguće, zaista, šta onda?

Ljudi uglavnom odgovaraju: „Pa, izblamiraću se..“ „Misliće da sam lud(a)“, „Smejaće mi se…“, „Videće da imam slabost, a to je nedopustivo”. Ja i dalje pitam: “OK, pa šta?”. Niko nije ravnodužan prema jednoj takvoj mogućnosti, niti se očekuje da bude, ali, koliko su zaista strašne posledice toga da vas drugi vide za vreme napada panike? Možete li zaista u dugoročnom smislu izgubiti bilo šta?

Kada ljudi vide čoveka u paničnom napadu, vide da mu nije dobro, uplaše se i sami, pozivaju pomoć ili priskaču u pomoć. Ili samo konstatuju da je čoveku loše. A onda, strahom da bi vas neko mogao videti (ili da bi vas gomila ljudi mogla videti) samo pogoršavate problem, održavate ga i ojačavate. Ovo zapravo predstavlja problem koji je potrebno posebno rešiti pored same panike.

Kada znamo da je to samo doživljaj, da jeste veoma neprijatan, ali realno bezopasan i da će proći, onda se strah od novog napada značajno smanjuje. Postoji nelagodnost, ali ne i strah. A sa takvim osećanjem lakše prekidamo talas nadolazeće anksioznosti i sprečavamo da se panični napad dogodi u svom punom sjaju, jer telesne simptome koje osetimo kada se uznemirimo takođe tumačimo realnije.

Od velike pomoći u smirivanju su tehnike disanja. Ako, kao što smo gore videli, namernim plitkim disanjem možemo da izazovemo hiperventilaciju, zašto onda ne bi smo mogli namerno da izvedemo obrnut proces? I to je fiziološka činjenica. Adekvatne tehnike disanja sigurnije će vas dovesti do smiraja telesnih reakcija nego sedativi. Lakše je popiti lek, ali disanje vam, između ostalog, nudi doživljaj realne kontrole, odnosno saznanje da vi upravljate svojim telom (a to je ono što je nekom sklonom panici i potrebno).

U slučajevima kada se panični napadi dešavaju kao niotkuda, bez jasnog spoljašnjeg okidača, ljudi se pitanju zašto je to uopšte i počelo da im se dešava? Kako je do onog prvog napada panike došlo?

Pre prvog (nekada) i jedinog napada panike koji nije situaciono povezan, prethodilo je neko traumatično iskustvo ili intenzivan stres (na primer, saznanje o ozbiljnoj bolesti, smrt bliske osobe i slično) ili hroničan akumuliran stres (dug proces lečenja, niz nepovoljnih događaja na radnom mestu…), hroničan umor i iscrpljenost, pa je organizam „uznemirljiviji“.

Šta ne treba raditi? Nemojte disati duboko! Duboko disanje, na način koji je uobičajen u našoj kulturi, je zapravo samo intenzivnija varijanta plitkog udisaja vazduha u pluća (sa sve podizanjem ramena), koju obično ne prati dovoljno dug izdah, tako da ovom varijantom disanja samo pojačavate hiperventilaciju.

Ono što je zapravo duboko disanje (na koje aludira inostrana literatura) je takozvano “disanje stomakom”, kada u procesu udisaja i izdisaja uvlačite i otpuštate stomak, a ne pomerate grudi i ramena.

Postoje i druge tehnike disanja koje su veoma korisne, a zasnivaju se na tome da imate ujednačen ritam disanja uz duži izdah nego udah (udah na nos – zadržavanje vazduha – duži izdah na usta) jer je to upravo suprotno onome što dovodi do hiperventilacije. Upravo zbog hiperventilacije u većini američkih filmova onaj koji doživljava paniku duva u papirnu kesu – da se reši viška kiseonika iz organizma (što vodi do cilja: smirivanja).

Tekst preuzet sa portala Stetoskop.