Šta umetnička dela govore o našoj hrani?

Internet je prepun slika hrane, pa ako buduće generacije budu htele da znaju šta smo jeli u 21. veku, izvora je u izobilju: #foodporn. Ali i mnogo ranije, pre mnogo vekova, umetnici su slikali hranu.

Na primer, slika „Tezga s voćem“ (naslovna slika) flamanskog slikara Fransa Snijdersa (1579 – 1657) pokazuje obilje plodova. Tu su jabuke, grožđe, breskve, artičoke – ali i pola dinje neobičnog izgleda.

Kad se istorija umetnosti sretne sa biologijom

Slika je izložena u svetski poznatom muzeju Ermitaž u Sankt Peterburgu u Rusiji, gde je privukla pažnju dvojice naučnika. „Mora da su u to vreme tako izgledale lubenice“, rekao je istoričar umetnosti David Vergauven gledajući sliku.

Njegov kolega Ive De Smet, profesor molekularne biologije, reagovao je skeptično i kontrirao: „Možda Frans Snijders jednostavno nije bio dobar slikar“. „Isključeno“, rekao je Vergauven, „Snijders je bio jedan od najboljih umetnika 17. veka!“

E to je probudilo radoznalost prijatelja i naučnika: „Složili smo se da mora postojati na desetine vrsta voća i povrća sa zanimljivim pričama o njihovom razvoju, a koje ne znamo detaljno“, kaže Vergauven. Odlučili su da spoje svoja toliko različita polja istraživanja, biologije i istorije umetnosti, kako bi pratili evoluciju biljne hrane od divljih početaka do savremenih sorti.

Divlje banane sa semenkama? Ne hvala!

Jer, mnoge biljne namirnice u našim kuhinjama izgledale su nekada potpuno drugačije. Njihovi divlji preci su pripitomljeni, ciljno uzgajani i prilagođeni našim ukusima. Uzgajane su veće sorte ili biljke koje daju više ploda. Ali, s vremenom su nestala i nepoželjna svojstva. Na primer, divlju bananu sa semenkama veličine lešnika nećete naći u supermarketu.

Istraživački dvojac se nada da će im interdisciplinarni pristup dati konkretnu predstavu o tome kako je izgledalo divlje voće i povrće i kakav su razvoj možda prošli. DNK tragovi mogu biti od velike pomoći u evolucijskim istraživanjima, ali ne oslikavaju jasnu sliku. „Možda imamo deo genetskog koda za neke drevne biljke, ali često nemamo dobro očuvane cele primerke“, objašnjava De Smet, koji radi na Flamanskom institutu za biotehnologiju u Gentu, u Belgiji.

Suviše apstraktno

Ovde u igru ulazi istorija umetnosti, jer su tokom vekova mnogi umetnici prikazivali biljnu hranu, često veoma detaljno. Uz pomoć umetničkih dela, naučnici su već mogli da steknu znanje o pripitomljavanju i bojama šargarepe, proizvodnji moderne pšenice, gajenju jagoda i poreklu lubenice, objavio je časopis „Trendovi u biljnoj nauci“.

Ali, ova metoda ima svoje zamke. Naravno, postavlja se pitanje koliko su stare slike pouzdane, kaže Vergauven.

„Kad bismo, na primer, koristili „Bokal i činija sa voćem“ Pabla Pikasa (1931) za istraživanje fenotipa voća početkom 20. veka, verovatno bismo izvukli pogrešne zaključke.“

A i stari majstori mogu da odvedu na pogrešan put. „Vrt zemaljskih uživanja“ Hijeronimusa Boša (1503–1515) pravilno predstavlja jagodu kada se radi njenom obliku i boji, ali je veličina očigledno nesrazmerna.

Vergauven objašnjava da je zadatak istoričara umetnosti da pokaže koji su umetnici pouzdani i zašto. „Ako je umetnik verno naslikao zgradu koja i danas postoji ili muzički instrument koji i danas postoji, verovatno je to isto učinio kada se radi o kvarljivim namirnicama.“

#ArtGenetics

Da bi stvorili obimnu bazu podataka o umetničkim delima koja predstvljaju voće i povrće, Vergauven i De Smet se nadaju pomoći muzeja i ljubitelja umetnosti širom sveta.

„Lako nam je da posetimo evropske kolekcije poput Luvra u Parizu, ali postoje i muzeji u Aziji ili Centralnoj i Južnoj Americi gde bismo mogli mnogo toga da naučim.“

I tako se dvojica istraživača koriste i dinamikom interneta. Pomoću hashtaga #ArtGenetics pozivaju ljude širom sveta da obeleže fotografije umetničkih dela na kojima se vidi biljna hrana.