Šta Zlatibor ima, a šta mu nedostaje

Prirodne lepote – borove i bukove šume, brda, livada, izvora, vodopada, pećina, divljine i pitomine, pa ko šta voli nek izvoli, pršute, sira i kajmaka, što znači tzv. etno-restorana na svakom koraku.

A povrh svega – ima jednu golim okom nevidljivu zdravstvenu pogodnost, retku u Evropi, a jednu od dve takve u svetu. Druga je negde u Severnoj Americi. Radi se o „predominaciji magnezijuma nad kalcijumom u zemlji Gornjeg Zlatibora, pa samim tim u vodi i svemu što raste iz zemlje, pa naravno i u vazduhu. Ta predominacija stvara u vodi i vazduhu, u hrani koja raste iz te zemlje, lake negativne jone, dragocene za dve vitalne funkcije ljudskog organizma – metabolizam i hemo poetiku, „stvaranje krvi““. Ove rečenice sam stavio pod znake navoda jer nisu moje, čuo sam ih od doktora Đorđa Glišića koji je svojevremeno osnovao Institut „Čigota“ na Zlatiboru.

A šta Zlatiboru nedostaje? Stanovništva. Sela su opustela, nema ko da proizvodi hranu obogaćenu lakim negativnim jonima. Nema ko da bude gostoprimljiv i ljubazan, mudar i pristojan. Nema ko da se trajno bogati zdravljem pomoću ove jedinstvene konstelacije minerala.

E kad je već tako, onda se treba pomiriti, pa graditi smeštaje, ali uljudne, drvene, pod šindrom, a ne betonske, glomazne i nezdrave u svakom pogledu. Primati goste, hraniti ih divljom hranom iz Holandije, ali oni će bar disati zdrav vazduh i piti zdravu vodu, i oporavljati se za desetak – petnaest dana, za relativno male pare.

Zlatiboru, s tim u vezi, nedostaje gondola, duga devet kilometara, turistička atrakcija, koju nema ni jedna evropska zemlja. Trenutna republička vlast se trudi da je ni mi nemamo na Zlatiboru, ne u toj dužini, pa po principu „videla žaba da se konji kuju“, pravi jednu portabl gondolu od nekoliko metara, od reke „Save“ do „Kalemegdana“!

Zlatiboru, u vezi s tim, nedostaje Akademija „Saradnici Sunca“, u kojoj bi se deca talentovana za pisanje družila sa mojim kolegama pesnicima, i sa mnom. Kao što je Gondola otelotvorenje jednog mog sna iz detinjstva, tako će i ova Akademija biti mesto gde će mladi pesnici upoznavati svoje pisce iz lektire i iz čitanki. Ja sam bio srećan kad sam se sreo sa Ćopićevim pesmama u detinjstvu, a dao bih sve na svetu da sam mogao i da se rukujem s njim pre sedamdeset godina u LJubišu. Ono što je Petnica za nauku, to bi LJubiš bio za literarno stvaralaštvo.

Zlatiboru, shodno tome, nedostaje Radio „Pećina stroga“, koji bi propagirao erski duh i jedinstveni erski jezik, pun zdrave mudrosti i radosne poezije. Koji bi bio u rukama privatnika, nedodirljivog političkim smicalicama i banalnim laprdanjem.

Zlatiboru, samim tim, nedostaje TV „Tornik“, programom angažovana u propagiranju zlatiborskih lepota i zlatiborskog zdravlja, a dovoljno objektivno informativna da gosti, turisti i prolaznici, ne ostanu uskraćeni za svakodnevne važne informacije.

Zlatiboru, najzad, (a usput i Tari) nedostaje aerodrom „Ponikve“, da bi gosti mogli udobno i brzo da budu na odredištu. Lako bi se uspostavio autobuski dotur gostiju sa „Ponikava“ na Zlatibor. Zlatiboru nedostaje i autoput, ali ko zna zašto je to dobro. Treba se snaći, pa se povezati dobrim putevima sa trasom koja valjda ide negde preko Peštera. Ako se napravi onaj krak prema Sarajevu, eto nama zgode. Jedina rupa zasad je pruga Beograd – Bar, za koju se nikad nije znalo da li postoji, il je neka Titova fatamorgana.