Strah od uspeha i strah od neuspeha

Dešava se da se osoba ne usuđuje da pokuša ono što najviše želi, da radi tako kao da sebi podmeće klipove pod točkove, da se trudi da niko ne primeti njene uspehe i kada se dese. Iza ovakvog načina ponašanja često stoji nesvesno uverenje da će zbog pokazanog uspeha uslediti neka vrsta kazne. Onda kreće i osećaj krivice jer je nekome možda svojim uspehom osoba zasmetala.

Zašto bismo sebe blokirali?

Kada vidite da neka osoba ima kvalitete, a ne usuđuje se da ostvari svoje ambicije i potencijale, može vam biti čudno zašto to ne radi, zašto je odustala od sebe, prednost daje drugima, crveni u obrazima kada je u situaciji da se pokaže?! Često kažemo da se takva osoba stidi, pa nam nije jasno zašto bi se stidela, kada je odrasla i realno nema zbog čega da bude postiđena?!
Mnogi vam mogu reći da se plaše uspeha jer oko njih ima mnogo zavidnih koji će sve učiniti da ih nakon postignutog uspeha unište. Čini im se da je bolje da ne talasaju, da se ne ističu i ne izlažu sebe kritici, podsmehu, podrugivanjima. Životarenje pognutog vrata nekako je ušlo u krv mnogim osobama srednjih godina. Vidimo i mlade koji sputavaju svoju autentičnost trudeći se da budu utopljeni u masu, zadržavajući adolescentsku potrebu da pripadaju vršnjačkoj grupi. Stavljajući na sebe slojeve šminke, „Japanske“ obrve, svilene trepavice, veštačke grudi, birajući samo najbolje fotografije za pokazivanje na društvenim mrežama, oni šalju jasnu poruku o sebi: vredim samo kada se slika o meni uklapa u tražene šablone. Iza svih ovih ponašanja krije se pad samopoštovanja i strah od izloženosti. Nema ispoljavanja iskrenih emocija, slikanje bez šminke spada u „ogoljavanje“.
Kako i zašto se javljaju strahovi od uspeha i neuspeha, koji mehanizam psihe stoji iza njega, prokušaćemo u narednim redovima odgonetnuti zajedno.

Unutrašnji konflikt

Strah od izlaganja javlja se kada u osobi postoje dve želje koje su opozitne, suprotne. Jedna bi mogla da se predstavi željom da se pripada, da se bude voljen, isti, dobar, jednak, a druga bi bila želja za trijumfom, ambicija, dostizanje cilja.

Prva želja, želja za pripadanjem i prihvatanjem, ne sme da uključi drugu – želju za uspehom, jer bi se tada osoba osetila kao prevarant. Kakav je to dobar drug koji ustvari želi da porazi druge, da trijumfuje i bude najbolji. Druga želja ne sme da uključi prvu jer trijumfovanje nad drugima podrazumeva da je bolji, a onda bi to značilo da bi drugi mogli da se naljute, da ga odbace jer se od njih razlikuje, jer ih je porazio, jer oni ispadaju tako slabiji ili gori.
Kako ne može da pomiri ove dve želje, a ne može ni da podnese konflikt u sebi, osoba izbacuje konflikt na spolja.
Drugi postaju ti koji su bitniji, koji imaju ambiciju, ali su sposobni i da osuđuju i presuđuju. Da bi se uklopila, osoba mora da bude nešto više, da dostigne taj nivo agresije. Svesno, osoba brine kako će drugi da je procene, zainteresovana je za misli drugih, time „eksternalizuje“, izbacuje spolja, svoj strah. Opet, ne može istovremeno da bude dobra i da drugi procene da je ona dobra. Ako se pokaže agresivnijom, mogli bi da se naljute i da je kazne. Kako ne oseća da je dovoljno dobra, osoba želi da sebi i drugima izgleda drugačija nego što je stvarno: harmoničnija, razumnija, velikodušnija, moćnija ili ponekada i bezobzirnija. Istovremeno se plaši da će se razgolititi pred drugima, a još više pred sobom. Može svesno da oseća i da kaže da nije važno šta misli o sebi. Ne želi da se suočava sa spoznajom sopstvenih mana. Trudi se da drugi ne primete njene mane. Postaje uznemirena da će je drugi otkriti. Time se nemir i zabrinutost pojačavaju.

Nerešeni konflikti unutar ličnosti dovode do narušavanja moralnog integriteta, stvara se zaštitna struktura unutar ličnosti od unutrašnje tenzije, pretećih pretenzija koje se razvijaju i održavaju, i iz te strukture se rađa strah od izloženosti.

Strah od izloženosti

Strah od izloženosti pred drugima može se javiti kao neodređeno osećanje presije, pritiska. Može biti vezan za neku naročitu osobinu koja je samo izdaleka povezana sa osnovnim konfliktom koji osobu muči. Tako se osoba plaši da nije dovoljno inteligentna, merodavna, obrazovana, privlačna, prebacuje strah na izvesne kvalitete da se ne bi plašila za svoj karakter, svoju suštinu, svoje biće.
Uglavnom strah za određenu osobinu nema veze sa realnim kvalitetima te osobe. Često se inteligentno dete boji da ne ispadne glupo pred grupom ljudi; Lepa devojka, da će drugi pomisliti da se pravi važna bez razloga; Mirna i empatična osoba, da će drugi pomisliti da je drska, bezobrazna ili agresivna.
Često je osobina koja je presudna za vezivanje straha, ona kojom je osoba zadobijala vrednost u detinjstvu, na primer: Drugi, značajni odrasli, su je voleli jer je bila dobar đak; Zadobijala je pažnju oca jer je bila umiljata i slatka devojčica; Pohvaljivana je kada je bila tiha i mirna u porodičnom krugu.

Najbolji đak i dobar drug

Evo primera koji se desio kada se jedan učenik plašio da bude najbolji đak u odeljenju. Kako je zbog preseljenja menjao škole, potvrđivao je da je po uspehu bolji od drugih u svakom novom odeljenju. Međutim, sa strahom od izlaganja, on smatra da je taj uspeh posledica prevare. Svaki put kada menja školu strahuje da će biti otkriven. Ne može sebi da objasni svoj strah, jer je njegov strah od izloženosti prebačen na sferu inteligencije. U ovom slučaju strah da ustvari nije toliko pametan nije osnovni i nije realan. On dobija potvrde svog uspeha i trebalo bi da se razuveri u sumnje u svoju inteligenciju.
Osnova njegovog straha tiče se pretenzije da bude dobar drug. Međutim, dobar drug je onaj koji se ne bi isticao među ostalima i ne bi brinuo o školskom uspehu, ali činjenica je da je ovaj dečak obuzet željom da trijumfuje. Sukob ili konflikt se u njemu javlja između te dve želje. On misli da ne može istovremeno biti dobar drug i pobednik nad ostalima. Oseća da je prevarant jer najbolji đak automatski nije dobar drug, po njegovim uverenjima.
Uverenje je to koje ga sprečava da uživa u ostvarenju svog cilja da bude najbolji, a koje čini i konflikt neizdrživim, toliko da on mora da se izbaci van, da se eksternalizuje i pretvori u preteću okolinu, preteće drugare, zbog kojih mora da se oseća strah. On oseća strah od izlaganja, jer ima predstavu da će se nakon izlaganja „ko zna šta sve loše“ desiti.

Simptomi straha od izloženosti

Simptomatski najvidniji izraz straha da će postati prevarant je crvenilo ili strah od crvenjenja. Strepnja da će strah biti otkriven je nesvesna. Kada ima ovakav strah, osoba sve više i više biva zaplašena time da u njoj postoji nešto naročito loše, toliko da ju je nesvesno strah da to otkrije.
Simptomi se javljaju u svakoj situaciji koja osobu stavlja na probu: počinjanje novog posla, stvaranje novih poznanstava, odlazak u novu školu, polaganje ispita, društveni skupovi, delatnost koja bi ga činila upadljivim, makar to bilo učestvovanje u javnoj diskusiji.

Svesno, ovaj strah osoba može da shvata kao strah od neuspeha, iako je on često, u stvari, strah od izloženosti, i uspeh ga ne umanjuje! I pored spoljašnje potvrde kompetentnosti, inteligencije, adekvatnosti, strepnja postoji.
Kada uspe, tog trenutka osoba oseća da je potpuno dobila, ali se plaši šta će biti posle toga? I ako uspe, ona i dalje veruje da je prevarant.

Strah od ponižavanja i podsmevanja

Često se iza straha od uspeha krije strah od ponižavanja i podsmevanja. Može biti da je osoba osetila tako nešto u detinjstvu, ili da je živela u takvoj atmosferi ili da to bude jednostavno posledica kulture u kojoj se mala deca u fazi razvoja, od treće do pete godine, kada otkrivaju svoju seksualnost, namerno postiđuju od strane odraslih osoba. Kada svi odrasli „upiru“ prstom u dete koje stiče utisak da nešto sa njim nije uredu ili kada ga zapostavljaju jer ga ne smatraju dostojnim svog odraslog sveta. Strah od ponižavanja potiče od povređenog samopoštovanja. Strah od podsmevanja potiče od poremećene ravnoteže u slici o sebi, nesigurne strukture koja je pogodno tle za razvoj ostalih strahova.
Osoba se trudi da bude bolja nego što jeste da bi bila prihvaćena od strane drugih, iza čega stoji strah od toga da je drugi neće ni primetiti, a da će ako je otkriju, primetiti da je prevarant, jer osoba koju prikazuje nije stvarna ona, i opet će je prezreti i podsmevati joj se.

Strah od ponižavanja potiče od povređenog samopoštovanja. Strah od podsmevanja potiče od poremećene ravnoteže slike o sebi, nesigurne strukture koja je pogodno tle za razvoj ostalih strahova.

Pokušavanje dobavljanja oštećenog samopoštovanja kroz stvaranje idealizovane slike sebe i proces eksternalizacije samo još više provocira strah. Stepen realnog samopoštovanja pada, raste nerealni ponos, raste težnja da se bude tako dobar, ili tako agresivan, tako jedinstven, tako svemoćan i tako sveznajući kao niko drugi. Ne verujući u vrednost sebe onakvog kakva jeste, osoba pokušava da se dopadne drugima pokazujući im ono što misli da drugi žele da vide, a onda postaje nesigurna u održivost te slike.

Žudnja za drugima i strah od drugih

Potiskivanjem, inhibicijom, idealizacijom i eksternalizacijom, pomračenjem ogromnog dela sopstvenog bića osoba gubi uvid u samu sebe. Osoba se oseća i postaje kao senka bez težine i sadržaja. U međuvremenu, njena žudnja za drugima i njen strah od njih, čini da oni za nju postaju ne samo opasnost, već sve više neophodnost.

Ne verujući u vrednost sebe onakvog kakva jeste, osoba pokušava da se dopadne drugima pokazujući im ono što misli da drugi žele da vide, a onda postaje nesigurna u održivost te slike.

Ovakav stav daje neodoljivu snagu mišljenju drugih kreirajući krajnju preosetljivost na zapostavljanje, ponižavanje i podsmeh. Osetljivost na svaku kritiku.
Posledica straha je udaljavanje od drugih i neprijateljsko raspoloženje prema drugima. Važna je i tendencija ovih osoba da do kraja obeshrabre i one koji su donekle obuzeti ovakvim strahom.
Na kraju se javlja i strah od menjanja bilo čega u sebi kao kondenzacija svih navedenih strahova. Svaki sitniji neuspeh može osobu baciti u depresiju, jer potvrđuje njenu opštu bezvrednost i osećaj bespomoćnosti.

Kako se osloboditi strahova?

Strah od neuspeha može da blokira osobu toliko da i ne pokuša ono što najviše želi. Zadovoljava se životarenjem, životom „u sredini“, u proseku. Lakše joj se čini to da se ne suoči sa svojim neuspehom i ne vidi mogućnost da se iz neuspeha može nešto naučiti. Ne vidi da je svaka uspešna osoba doživela mnogo neuspeha, pre nego što je dostigla cilj.
Uspeh ne dolazi sam po sebi, i njegov sastavni deo je neuspeh isto kao i realan strah. Što pre izađete na kraj sa tim strahom, prihvatite njegovo pravo značenje, pre ćete naučiti da iz grešaka izvlačite maksimum i nastavljate na svom putu ka uspehu fokusirano i sa ciljem.

Mirjana Kokerić
akreditovani kouč
O. L. I. psihodinamskog integrativnog metoda
[email protected]
mirjanakokeric.wordpress.com