Suđenja na Marakani

Po hiljaditi put nas je obavestio da namerava da „izgradi snažnu državu“. Moram priznati: ganula me serdareva graditeljska upornost. Gotovo da sam se postideo. Dosta sam, pomislih, ubacivao klipove u točkove njegove kontrarevolucije. Red je da pomognem čoveku. Koliko mogu. Krhko je znanje.

Odavno pomišljam da bi država Srbija bila efikasnija i bliža našem mentalitetu kad bi se napravile neke modifikacije političkog sistema. Ovakva kakva je, ne zadovoljava visoke standarde neposredne demokratije. Ta, zaboga, Srba ima deset miliona duša, a samo nekoliko desetina hiljada sedi po ministarstvima i drugim institucijama. Tu se moć začas otuđi. Otuđenost, pak, centara moći vodi direktno u vladavinu tuđinaca. U gubitak nacionalnog identiteta i mnoštvo drugih zala. Jedino rešenje za takvo pogubno stanje – sad sledi moj predlog državnom dunđeru – jeste uvođenje neposredne demokratije u kojoj će o svim državnim poslovima i planovima odlučivati glas čitavog naroda. Sa postojećim ustanovama to nije izvodivo. Zato se hitno mora pristupiti reorganizaciji.

Ministarstvo unutrašnjih poslova valja odmah preseliti na stadion Crvene zvezde, gde će sve vrste huligana biti pod budnim okom popečitelja i u blizini lisica i pendreka interventnih brigada. U dane kada nema utakmica, na šalterima za prodaju karata, izdavaće se nove lične karte, pasoši i saobraćajne dozvole. Ne znam kako i Serdaru nije palo na pamet da je država najefikasnija kada su i policajci i kriminalci na istom mestu. Novac ušteđen na troškovima patroliranja, benzina, itd., preusmeravaće se na račune patriotskih NVO.

Budući da je Marakana velika, naći će se tu mesto i za Ministarstvo pravde. Nekako ta dva popečiteljstva – ministarstva sile, toliko draga državoneimaru – idu zajedno. Suđenja se – u novoizgrađenoj državi – imaju održavati javno; pred stotinak hiljada ljudi. Što će, uveren sam, rešiti problem sudijske podmitljivosti i te juridičke srebroljupce pretvoriti u sluge naroda. „Koliko da odrapimo ovom osumnjičenom?“ Čuje se preko stadionskog razglasa. „Tri godine?“ „Ua, sudija!“ „Sudija, vidi ti se p….“ Grmi pravdoljubivi puk. „Mnogo je to!“ „Pa koliko?“ „Tri meseca uslovno.“ I stvar gotova. Pravda trijumfovala. Predmeti se ne vuku godinama. Ideal pravne države konačno ostvaren.

Razumljivo, dunđeru najdraža institucija sistema, BIA, jedina je na koju se princip javnosti ne može primeniti. Štaviše, da bi efikasno zaštitila državu od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja, ta služba mora biti još tajnija. Toliko tajna da – osim Državotvorca i njegovih čibukčija – niko, pa ni zaposleni neće znati ni gde se nalazi, ni šta radi.

A šta će raditi – o tome u sutrašnjem nastavku.