Švajcarska (1): Igra vode i svetla

Videti iskre sunca na modroj površni jezera, portale ritualno i žudno okrenute ka igri vode i svetla, strmine prekrivene makijom i, pod njima, tajanstvene kupole među sredozemnim rastinjem. Godinama ne bejah na Mediteranu. Lugansko jezero, granica Helvetske Konfederacije i Italije, činilo mi se dostojnom zamenom.

Te dane sam već provodio sa južne, našem moru okrenute, strane Alpa, u Karoni, brdskom gradiću iznad samog jezera, na nekakvom ozbiljnom, poslovnom, vrlo švajcarskom skupu. Dakle potpuno sam. Mogao sam se iskrasti kad god sam hteo i pobeći od dugih razgovora ni o čemu – u nešto. Kada sam se konačno, jednog kasnog letnjeg popodneva, na to odlučio, do obale Luganskog jezera mi nije trebalo ni pola sata vožnje kroz šume prozirne, rastresite i mirisne; šume poput onih kroz koje je, u prošlom veku, Herman Hese silazio ka istom ovom jezeru, putem podlokanim, posmatrajući korenje kestena. Spuštanje niz Monte Arbostoru podsećalo me je na davna letnja vijuganja niz obode crnogorskih, hercegovačkih ili dalmatinskih brda prema Jadranu, ona drhtava, detinja silaženja u uvek novo, iako dobro poznato, svetlo Juga, kada se svako od nas nadao da će prvi ugledati more.

Ubrzo: Morkote. Dočekao me je isuviše stešnjen da bi za mene mogao raširiti ruke. S jedne strane jezero, s druge: strmine Monte Arbostore. Između njih – tesna ulica, delimično bez trotoara, kao usred Rima, i kuće, nekada ribarske, kasnije umetničke, vazda pribijene jedna uz drugu. Ipak, i tako tesan, Morkote je nasmejan: palme nad belasanjem voda, sunce i kuće boje Juga, čempresi ih čuvaju, pinije blagosiljaju. Možda me samo savršeno uređena obala podseća da nisam u Italiji, nego u kraju koji je već oko pola milenijuma deo Švajcarske. I, naravno, Lugansko jezero. Sa brda posmatrano: topli mediteranski zaliv okružen strmim visovima; izbliza: glečerska jama ispunjena ćutljivim i hladnim alpskim sokovima. Ovo su vode runolista i lincure, ne vode nara i pomorandži. Na površini jezera nastaju moneovski prelivi vode i zraka, ali iz njegovih dubina dolazi dah Severa koji me ne zove k sebi. Lugansko jezero: lepotica bez mane. I bez topline srca.