Švajcarska (1): Zlatne tišine Karone

Prošao sam ispod njih, novim tunelom – kažu najdužim na svetu – i za čudesnih dvadesetak minuta stigao, kao u nekoj priči iz „Hiljadu i jedne noći“, od smaragdnozelenih pašnjaka Srednje Evrope i oštrih palisada nemačkih suglasnika do italijanskih kancona, palmi i krša Tičina. Kada sam pre nekoliko godina prvi put prolazio tim istim kršem, pratili su me nemilosrdni južnjački pljuskovi. Ove godine, sunce je obasjavalo ceo moj put. Padalo je nazaustavljivo po bedemima Belincone, stopljenim s brdima, po provincijalnoj železničkoj stanici Lugana, stopljenoj s ljudima, po drumskim okukama brda San Salvatore stopljenim sa sećanjima na Hermana Hesea.

Karona me dočekuje u tihoj boji starog zlata. NJen sjaj je patiniran i svakodnevan. Ne više Heseov ekspresionistički san iz „Klingsorovog poslednjeg leta“; samo ćutljivi, staroitalijanski gradić na obodu Alpa. Sneno vrludavi i uzani prolazi između patricijskih kuća i tesnih brdskih povrtnjaka. Izbledele freske na fasadama i letargične ali negovane mačke u dubokim prozorskim nišama. Odsedam u kući koja je više gostionica 19. veka nego hotel našeg doba. Nekadašnja vila milanskih industrijalaca sada je dremljiva postaja za introvertne putnike. I pored prostranosti i pomalo neobaroka, odiše pre velikograđanskim nego aristokratskim duhom: mesto je diskrecije više nego reprezentacije, građanske povučenosti pre nego plemićke briljantnosti. Vrhunac njene lepote ne nalazim u balkonima i stepeništima već u jednom tihom uglu bašte, iza zaraslog kamenog zidića koji ga sakriva od pogleda stranaca. Pomalo prašnjavi šarm senki nekadašnjeg velegrađanstva.

Gledam je kroz francuski prozor svoje nove sobe: Karona je sva među šumama. Sve što se oko nje može videti – park San Grato, crkva svete Marte, poklonički hram Madona dŽOnđero, nekadašnji manastir u Torelu – okruženo je senkama starih bukava i kestena. Kao da je Karona od početka svoje zabeležene istorije bila mesto tišina i predaha. Mesto sa strane. Odlazim u park San Grato iznad gradića i preko krošanja ga posmatram kako tone u boje južnoevropske večeri među sve mrkijim zelenilom, dok se sunce strpljivo ogleda u italijanskim i švajcarskim brdima s druge strane Luganskog jezera. U povratku zatičem svoje konačište otvoreno ali bez igde ikoga. Samo me svetlo sobnih lampi dostojnih film noara podozrivo prati dok se penjem ka sobi, u nenaseljenu planinsku noć.

Sutradan ujutru krećem da posetim hodočasničku crkvu Madona dŽOnđero. Iznad stare kafane na kraju varošice uzdiže se brdašce obraslo lejama paradajza ukusnog već na prvi pogled, a nad njima: crkva Santa Marta. Gromoglasno srednjovekovlje, doba kada je ova zemlja pripadala milanskim vojvodama, davno je prošlo, ali se još nazire na crkvenoj fasadi. Hram gotovo kao neka rimska pogranična tvrđava, miran i snažan. Ispred crkve drvena klupa, jednostavna, stidljiva, savršeno-nesavršena. Klupa kakvu bih očekivao na nekom vojvođanskom puteljku pre nego na jugu Švajcarske. Hese je odavde pisao svojoj ženi Rut Venger, koju je ranije u Karoni upoznao: „ležim kod Sta. Marte, poda mnom Nagasaki, sestra mi je umorna i zaspala je, a ja ti za to vreme pišem dva retka. (…) Zrikavcki pevaju. (…)