Švajcarska (2): Šume Monte Arbostore

Mnogo godina kasnije, sedamdesetpetogodišnji Herman Hese posetiće isto ovo mesto, uz malo napora se popeti do prastare crkve i zapisati: „Tamo gore je skoro još sve tačno onako kako je nekada bilo.“ Pogled sa klupe pred crkvom Santa Marta i danas čini ove reči verodostojnim.

Obilazim crkvu spuštajući se kroz prastaru srebrnastu šumu i, vrativši se na ulicu, u podnožju brdašca nailazim na nešto što mi liči na scenu iz naučnofantastičnih filmova prošlog veka. Na metalnim postoljima stoji osam malih, elegantnih, transgalaktičkih – kontejnera. Parada rođaka malog belog robota R2 D2 iz „Rata zvezda“. Na jednom kosmičkom robotu čitam: „carta“ – papir, na drugom: „vetro“ – staklo… I pored dvadeset pet godina provedenih u Srednjoj Evropi – ovako elegantne kontejnere tik ispod prastarog srednjovekovnog hrama još ne videh. Švajcarska je mala, Karona još manja. Jedna pored druge ovde se tiskaju stvari koje bi u većim zemljama i gradovima bile daleko jedna od druge. Tako i na izlazu iz sela, napustivši prostor sa transgalaktičkim robotima za selekciju đubreta, nailazim na otvoreni bazen, kalifornijski luksuzan i nadaleko čuven, skriven u parku veštom igrom pejsažne arhitekture, a sve to uz pogled na daleke Alpe kantona Valis. Bez komentara ostavljam iza sebe park robota i losanđeleski bazen, prolazim pored poslednjih kuća i konačno ulazim u heseovske šume Monte Arbostore.

Sjaj hrama nazire se između stabala bukve već posle kratkog pešačenja. Madona d Onđero, hodočasnička crkva iz dubine sedamnaestog veka, dočekuje me u bojama svetlijim od Karone. Široka šumska staza uliva se u popločani krsni put sa četrnaest postaja. U boji zlata one stoje sa leve i desne strane monumentalnog prilaza, laganog uspona koji vodi iz šume pravo ka portiku crkve ispunjene prozračnim baroknim freskama. Hese je pisao da ova crkva „spavajući stoji usred šume koja ćuti“; pevao je pohvale Bogorodici kojoj je posvećena, iako se zvao mnogobošcem. Ali da li je bio u pravu kada je pisao o „skrivenosti“ crkve Madona d Onđero, kada je rekao da razume njenu „težnju ka nevidljivosti“? Ne govori li ovaj skladni, zlatotkani hram usred gustih bukovih šuma upravo o prodiranju u njih, o duhu otkrovenja, o pobedi svetla nad tamom? Crkva je i šumu osvetlila, ona čoveka iz šume izvodi i uznosi ka sebi. Madona d Onđero se ne sklanja, ne krije, ona poziva, prihvata i blagosilja.

Vraćajući se u Karonu nalazim nedaleko od crkve još jedan prozor iz šume u svetlo dana: vidikovac sa pogledom na dolinu pod Monte Arbostorom. Na drugoj strani doline, u Montanjoli svojevremeno je živeo Hese; odatle je dolazio u Karonu i pešačio po ovim osvetljenim i blagosiljanim šumama. Na pola puta preko doline, pogled mi odjednom zastaje na nimalo očekivanoj zgradi Ikee, u Granči, duboko dole između crkve Madona d Onđero i Heseovog nekadašnjeg doma. Sećanje na stari Tičino za trenutak se prekida. No, Ikea je u dolini, a ja u šumama Monte Arbostore, pored crkve Madona d Onđero. Danas za oboje ima mesta. Kritika civilizacije biće na redu nekog drugog dana. Okrenuvši leđa vidikovcu i Ikei u dolini, nastavljam u zlatnoj tišini laganim korakom svoj put prema Karoni.