Švajcarska (3): Svakodnevica jednog mesta

Zatičem Flieli-Ranft u neočekivanom tihovanju, bez redova posetilaca, a opet spremnog za njih, kao nekakva filmska kulisa koja čeka svoje glumce. Nekadašnji domovi Brata Klausa – alpske brvnare kao iz dečije mašte – otvoreni su i spremni za poklonike; bašte i balkoni ucvetani su kao za nekakav svečani doček. U klancu ispod sela: isposnica Sv. Niklausa, mesto i danas tiho i osamljeno, mada ne i napušteno. Crkva koja je vekovima krojila svest Zapada brine se i dalje o njemu, poklonici mu dolaze, iako verovatno ne u onom broju u kojem su ga ranije pohodili. Kao i obično u švajcarskoj provinciji – domorodaca gotovo da nema, osim tamo gde se može nešto posetiti, kupiti ili prodati. A i tamo ih nema više nego što ih mora biti. Postaje mi jasno: ovo nije scenografija, ovo je istinska dinamika i život mesta, njegova svakodnevica i njegovo disanje. Može ga putnik ne razumeti, može ga ne prihvatati i odbijati: ono – verovatno već godinama ili decenijama – ne zna za drugo.

Stižem u konačište. Hotel na rubu sela, između isposnikovog klanca sa jedne strane i padine okrenute jezeru sa druge, deluje na prvi pogled isuviše grandiozno za mesto u kome je živeo jedan od velikih isposnika i mistika Zapada. Sa svojom kulom i kolonadama, sa pergolom koja ga povezuje sa centrom sela – ili ga možda od njega razdvaja – pre podseća na hotelske dvorce Davosa, Cermata ili Sankt Morica nego što nas navodi na pomisao da je mesto smirenog pokloništva. No, izgled ovoga puta vara: srećom. Jednostavnost hodnika i soba umiruje monumentalnost građevine. Spolja skoro palata – iznutra gotovo manastir: ideja zaista zapadna, suprotna upravo onoj slici kojom Zapad izmaštava svoj Orijent, izvana opor i odbojan, a u utrobi – ako znamo čarobnu reč – neizrecivo bogat, bujan i blještav. Možda se tako u ovom švajcarskom hotelu daleko od glavnih turističkih bogaza ogleda kolonijalni mit Zapada o samom sebi: o njegovom uređenom, samosvesnom, prosvećenom biću unutar starodrevnih, moćnih i robusnih zidina; diskretna i razumom obdarena sadašnjost zaštićena gorostasnom prošlošću.

Ima nečeg novorimskog, novokatoličkog u ovome mestu. Sećam se sličnih prostora viđenih prilikom nekadašnjih poseta Vatikanu: unutar beskompromisne pompe baroknog Rima samopromišlja se u tišini drugovatikanskog rimokatoličanstva jedna nova skromnost, naučena u vekovnim borbama – možda i u greškama – prošlosti. Ovaj otrežnjeni, prosvećeni, samoreformisani antibarok dvadesetog veka zrači preko Alpa sve do doline Zarnenskog jezera i dalje. U Flieli-Ranftu samo ga večernji pogled na jezero dok sunce zalazi iznad lucernskih brda može osporiti.