Švajcarska (4): Grad kalvinizma i prosvetiteljstva

„Ovde je za vreme svojih studija živeo Jovan Dučić (1874-1943) knez srpskih pesnika, pisac, putnik i diplomata

U spomen na giganta srpske književnosti, Ministarstvo za kulturu i informacije Republike Srbije. Novembar 2018.“

Pored svega što je Dučić za nas bio i ostao, među memorijalnim plaketama Ženeve, po svom stilu elegantnim, povučenim, ćutljivim, dorskim, naša raspojana spomen-ploča ostavlja utisak da dolazi sa nekih veoma dalekih obala, iako sa ženevskim želi da se poveže. Ženeva, grad kalvinizma i prosvetiteljstva, čuva se još uvek kitnjatosti, „velikanstva“, verbalnog baroka. I Ivo Andrić se iz ovih krajeva jadao na hladnoću i sterilnost Švajcarske, pitao se da li je Kalvin i pticama zabranio da poju. Takvo je i ženevsko sećanje: tiho i suzdržano. Na spomen-ploči posvećenoj Borhesu piše, osim godina rođenja i smrti i jednog citata o Ženevi, samo još: „Horhe Luis Borhes. Pisac“, dok na fasadi Rusoovog rodnog doma, fasadi suroj, suzdržanoj, ozbiljnoj, reformatski-ženevskoj stoji: „Žan-Žak Ruso rođen je u ovoj kući 28. juna 1712.“ Može se na ovo odgovoriti da su Ruso i Borhes Ženevljanima dovoljno znani, a da Dučić u toj meri možda nije. No, spomen-ploča Dučićeva svakako je mogla biti siromašnija za gest apoteoze koji u Ženevi, koju je upravo Dučić kao malo ko drugi pripadnik našeg naroda poznavao, nije primeren. Popečiteljstvo koje ju je gradu darovalo, ako je već za kulturu i informisanje nadležno, moglo je možda da se informiše i o kulturi Ženeve i Ženevljana i da na ženevsku kuću Dučićevu postavi spomen-ploču koja bi odgovarala ne samo našem duhu, već i duhu onih koji u ovom gradu žive i koji će je, češće nego mi, imati pred očima.

Tragam dalje za izbornim Ženevljanima. Na drugom kraju starog grada, nedaleko od Ulice Hodlerove u kojoj je živeo Borhes, nalazim nekadašnji dom Franca Lista. Ono što je Majorka 1838. i 1839. bila za Šopena i Žorž Sand – pribežište i utešilište daleko od zlatotkane žabokrečine pariskih salona – samo tri godine ranije bila je za Lista i Mari d’Agu Švajcarska. „Zvona Ženeve“ deo su Listovog klavirskog ciklusa „Album putnika“ i, kasnije, prve „Godine hodočašća“: uspomena na jednu od mitskih ljubavi 19. veka, posvećena detetu te ljubavi, ćerki Blandini. Kod Lista, „Zvona Ženeve“ ne trijumfuju. Nisu to zvona dana, ni zvona švajcarskih alpskih dolina, niti borbena zvona ženevske reformacije, već zamišljeni eho zvona maglovitih večeri i noći, zvona stoleća romantizma. Zvona koja ne bude, već uspavljuju. Počinju svoj zvon tihim razlaganjem akorada, pre nalik na šopenovske kapi na prozorskom oknu nego na zvona ovog grada koji je i sam List jednom nazvao protestantskim Rimom. Kao i u drugim, kasnijim delima, kao što je „Igra vode u vili d’Este“, List nam se i ovde obraća gotovo impresionističkim bojama. Slika nam zvona uspavanke, zvona koja sanjaju, sanjare i na sanjaranje navode: s pravom Listova „Zvona Ženeve“ nose podnaslov „Nocturne“ – muzika noći. Debisijeva „Mesečina“ nadovezaće se na nju, znajući to ili ne, nekih pola veka kasnije.