Švajcarska (4): Ružičnjak na pergamentu

Lečilište duše.

Natpis, možda pogrešno shvaćen, koji je krasio sveštenu knjižnicu u grobnici Ramzesa drugog, a kasnije navodno i aleksandrijsku biblioteku.

Pravi zov je ovaj natpis, zov koji do nas dopire kroz vekove učenih sporazuma ali i ništa manje učenog nerazumevanja, kroz vekove cerebralnih i ne samo cerebralnih ratova ali i vekove borbe za obrazovanijeg, mudrijeg, zdravijeg čoveka. Kao što je rog dozivao lovce, tako je i ovo zov pera koje vekovima, milenijumima doziva monahe, sveštenike, humaniste, prosvetitelje, književnike, umetnike, naučnike, studente.

Da dođu u jedno od lečilišta duša koja čuvaju priče o jadu i patnji sveta, ali i priče o njegovom sjaju i smislu.

Biblioteke: lečilišta raslabljenih ali i lečilišta odgovornih; odgovornost za terapiju u njima preuzima pacijent.

I danas se u biblioteci u Sankt Galenu, pred rukopisima i knjigama poslednjih 1300 godina može ovako razmišljati i osećati. Duh potrage za smislom još vlada u njenim odajama.

Kakvo li je tek čudesno lečilište moralo biti ovo mesto u prastarom vojvodstvu Alemana, u ranom, preranom srednjem veku? U to stenovito i šumovito doba u kojem nam se čini da je po alpskim gudurama bilo lakše naići na grifona ili zmaja nego na pismenog čoveka.

Nešto kasnije, u veku Karolinga, nastao je „sanktgalenski manastirski plan“, najstariji sačuvani arhitektonski projekat zapadnog sveta, izrađen u prvoj polovini 9. veka u manastiru Rajhenau na Bodenskom jezeru.

Iz daljine, više je nalik na sliku nekog starog ali još uvek bujnog ružičnjaka nego na uputstvo srednjovekovnim neimarima.

Sačuvan je, verovatno, zahvaljujući tome što je na njegovoj poleđini kasnije napisano žitije Sv. Martina.

Plan je tako postao poleđina žitija. Posle hiljadu godina, ovaj karolinški ružičnjak, krasnopisan alemanskom minuskulom na pergamentu, konačno je procvetao: Danas se po istom ovom planu u blizini južnonemačkog Meskirha gradi neomedijevalno manastirsko naselje, campus Galli.

Dugo sam, u pratnji svog kolege i prijatelja, kružio po rokoko-sali biblioteke, drevnog lečilišta, među alopatskim i homeopatskim sredstvima, književnim, slikovnim, muzičkim; nekim neprevaziđenim, nekim zaboravljenim…

Posle pogleda na prastari, danas oživljeni ružičnjak na pergamentu, ova sala mi je delovala kao znak izvesne smernosti, uprkos svim njenim rokajima i kartušima, svim umetničkim virtuoznostima i briljantnostima njenog doba: kao što se i ona sama krije iza jednostavne, čak neugledne fasade i kamuflaže savremenosti, i rokoko-sala nekadašnje manastirske biblioteke je maska na licu starijih blaga i tajni.

Tajni koje natpis iznad njenih vrata nagoveštava onima koji ih traže.

Kada izađosmo iz sanktgalenske biblioteke na sunce istočnošvajcarskog proleća, natpis ostade da lebdi oko nas.