Tragam dalje za izbornim Ženevljanima. Na drugom kraju starog grada, nedaleko od Ulice Hodlerove u kojoj je živeo Borhes, nalazim nekadašnji dom Franca Lista.
Ono što je Majorka 1838. i 1839. bila za Šopena i Žorž Sand – pribežište i utešilište daleko od zlatotkane žabokrečine pariskih salona –, samo tri godine ranije bila je za Lista i Mari d’Agu Švajcarska. „Zvona Ženeve“ deo su Listovog klavirskog ciklusa „Album putnika“ i, kasnije, prve „Godine hodočašća“: uspomena na jednu od mitskih ljubavi 19. veka, posvećena detetu te ljubavi, ćerki Blandini. Kod Lista, „Zvona Ženeve“ ne trijumfuju.
Nisu to zvona dana, ni zvona švajcarskih alpskih dolina, niti borbena zvona ženevske reformacije, već zamišljeni eho zvona maglovitih večeri i noći, zvona stoleća romantizma. Zvona koja ne bude, već uspavljuju. Počinju svoj zvon tihim razlaganjem akorada, pre nalik na šopenovske kapi na prozorskom oknu nego na zvona ovog grada koji je i sam List jednom nazvao protestantskim Rimom. Kao i u drugim, kasnijim delima, kao što je „Igra vode u vili d’Este“, List nam se i ovde obraća gotovo impresionističkim bojama.
Slika nam zvona uspavanke, zvona koja sanjaju, sanjare i na sanjarenje navode: s pravom Listova „Zvona Ženeve“ nose podnaslov „Nocturne“ – muzika noći. Debisijeva „Mesečina“ nadovezaće se na nju, znajući to ili ne, nekih pola veka kasnije.
Nedaleko od doma Franca Lista i Mari d’Agu nailazim nenadano, kao prethodni dan na Monblan i sunce u Ženevskom jezeru, na kuću Dina Lipatija, neuporedivog liričara klavira. Sedam svojih poslednjih godina proveo je u Ženevi. Slušam Lipatijevog Lista iz 1947. godine: koncert u Es-duru uz Orkestar romanske Švajcarske i Ernesta Ansermea, nekada dirigenta Igora Stravinskog. Ni traga onoj vulgarnoj mišićavosti koju danas u ovom delu tako često čujemo.
Smenjuje se grandiozni, epski teatar najširih gestova sa brižljivo, kaligrafski ispisanim redovima ljubavne lirike: pijanizam kao kulturna istorija Ženevskog jezera, između Bajrona i Rusoa. Sećam se i Lipatijevog Mocarta: treći stav sonate u a-molu sa snimka njegovog poslednjeg koncerta. Vihorna muzika na ovom snimku postaje slutnja onostranosti. Pred sam kraj stava, Lipati zastaje, pravi predah – dirljiv, misaon predah „druge jednostavnosti“ – pred dva završna gesta. I onda odlučno hita ka poslednjim akordima. Sa samo trideset i tri godine se u Ženevi upokojio.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
