Švajcarska (6): Dodir blage tišine

Alfred Korto, tada član žirija, nazvao ga je, navodno, novim Listom. Mikelanđelijev snimak Listovog koncerta u Es-Duru, takođe sa Ansermeom, iz 1939 godine, za razliku od Lipatijevog grmi od virtuoznosti, ali ne one bezočne, rasprodajne, već od virtuoznosti koja znači energiju i moć. Mikelanđelijeve oktave na kraju koncerta su toliko vulkanske da ga orkestar ne stiže, pijanista ga pretiče i preglasava, publika počinje da urla i aplaudira i pre poslednjeg akorda. Početak jedne svetske slave.

Iznad svih ovih sećanja, naoko iznad cele Ženeve i njene pripovesti: nekadašnja katedrala sa drevnim gotičkim brodom i neoklasičnim portalom dostojnim ideje „protestantskog Rima“. Mrka je, reformatski nerazgovorljiva, teško pristupačna. „Stoji ženevska katedrala Svetog Petra, sva tamna i ledena, iznad najsunčanijeg jezera na svetu, u sredini predela koji sav treperi u smaragdnom zračenju, i usađena u podnožjima Monblana koji zaslepljuje od silnog srebra“, pisao je Dučić, očigledno ushićen i užasnut u isto vreme. „Ova jeziva katedrala“, naziva je on na jednom drugom mestu.

Crkva na vrhu ženevskog brega odavno nije više katedrala, već reformatski parohijski hram. No, s druge strane starog grada, nedaleko od Muzeja umetnosti i istorije sa njegovim čuvenim Koroima, Hodlerima i Valotonima, stoji usred Ženeve još uvek jedna prava, živa katedrala, ruski saborni hram Vozdviženja Časnog krsta, građen u doba carsko, aristokratsko. Uprkos tome, hram je skroman, labuđe beo i smireno nasmešen, ne gorostasan, tmuran i namrgođen; ograđen ljupko i okružen travnjakom kao kakva stara ruska kuća. Nakon sivila grada Andrićevih ptica koje ne pevaju: nezaboravna svetlost zlatnih ruskih kupola. U hramu, iako je radni dan, a Božić je upravo prošao: tihi, dostojanstveni, odmereni ljudi među lepotom ikona i arhitekture dostojne kakve petrogradske kapele. Imena u hramu kao udžbenik ruske i evropske istorije: Galicin, Jusupov… Jedna velika kneginja bila je ktitor, jedna ćerka Dostojevskog krštena je ovde. Sedam na stolicu u kojoj je do malopre sedeo neko drugi, možda neki ruski vernik. Putujući na Zapad, stigao sam, ne znajući, na Istok. Odasvud dopire do mene toplina nestranstvovanja, ali nestranstvovanja daleko od teatra slavjanofilskog razmahivanja. Iz grada se povlačim u unutrašnje odaje, možda one koje su me tajno u Ženevu mamile. Ostavljam iza sebe, makar za trenutak, ruske plemiće, Lipatija i Mikelanđelija, Mari d’Agu i Lista, Dučića i Andrića, Borhesa i Muzila, Kalvina i Rusoa, celu Ženevu, celu povest. Ćutanje prestaje da bude praznina i postaje blaga tišina.