Švajcarska: Čuvar Prstena Nibelunga

Onim prvim putem tumara se kroz gudure, tmurne i maglama ophrvane i zimi i leti, pored sela ugnječenih brdima i naseobina čiji stanovnici mesecima ne vide sunca. Nidvaldenski predeo pisan je tamnozelenim mastilom, komponovan u mrkom, neprozirnom b-molu dostojnom najmračnijih trenutaka Vagnerove germanske mitologije. Iza koje li od ovih stena leži div Fafner pretvoren u zmaja i čuva Prsten Nibelunga?

Ko je doživeo mrak Nidvaldena i očekuje da ga na putu za Zarnen, glavno mesto Obvaldena – ponovo nađe, biće iznenađen, možda i potresen. Jer dolina koja vodi od Lucernskog jezera ka Zarnenu nije, poput one nidvaldenske, zarasli rov iz doba nekog rata giganata; ona je prostrana uvala blagih padina, ceremonijalno razmaknutih pred putnikom, poput kakvog prilaza Sredozemnom moru, punog naših treperavih očekivanja, sumnji i strepnji koje se rasprše tek kada na horizontu ugledamo daleko plavetnilo. Ono plavetnilo kojem su naši daleki preci želeli da se priviju posle vekova života u močvarnim divljinama; voda lepote, a ne voda zadaha; plavetnilo Juga posle kojeg sve ostalo zaboravljamo.

Nad prilazom moru kojega još uvek nema stražari masiv Pilatusa. Posmatran iz Lucerna, on je zamak-planina sa donžonima, stražarama i puškarnicama; sa strane Obvaldena on međutim leži i miruje kao neki njegov lenji rođak sa hercegovačkog karsta. Ulazeći u Obvalden, ta sfinga alpskih jezera nas prati u jedan svetli svet, svet isto onako dalek od Nidvaldena kao Valhala, germanski Olimp, od Fafnerove šume.

Obilazim Pilatus u urednom, uljudnom, svakodnevnom švajcarskom vozu. Dolinom nalik na rimsku Ulicu pomirenja, onu carsku aveniju što vodi od obale Tibra do Vatikana, dolazim do Zarnenskog jezera, nevelikog, svetlucavog i vedrog, i u toj svojoj vedrini – iznutra prostranog. Iz voza izlazim u Zakselnu na istočnoj obali jezera.

Autor je profesor na Univerzitetu primenjenih nauka i umetnosti u Lucernu.