Švajcarska: Pravo na nepristajanje

Ispod zelenih, nakostrešenih palmi, na šetalištu u Via Nasa, modra površina jezera Lugano, uklještenog strmim Alpima. (Kažu, već u novembru, vrhovi planina skriće belina snega, a palme će i dalje prkositi zelenilom.) Raznobojne jedrilice koje zasecaju vodu , toliko su ljupke da pružaju prizoru već skoro crtu kiča.

Pri obali, dremljivi talasi zalivaju pesak koji se s čistom bojom neba, slaže u harmoniji nekadašnjih razglednica s visokim sjajem. Uklopljeni s bojama, pojačavaju se i subotnji zvuci grada koji se budi; prigušeni šum vozila, puni kafići prema i pijačni metež. Pijac je zapravo vašar opkoljen buticima, zlatarama, i firmiranim prodavnicama.

Jarke boje počinju u raznovrsnom voću, sirevima i vinu, a završavaju se u dragom kamenju, satovima, nakitu, koži i izloženoj odeći, sve, opet u nekom redu i saglasju. Sve je zasvođeno lukovima za koje kažu da su sagrađeni u 17. veku, i služili su trgovcima da zaštite robu i glave od sunca ili iznenadne kiše, po kojima je poznat kanton Tićino, po arhitekturi više italijanski, po duhu ipak švajcarski .

Kroz gužvu i boje, put je vodio prema crkvi Santa Maria di Andjeli. Preporučili su je uz reči da je spolja obična i skromna, ali unutra su najlepše renesansne freske u Švajcarskoj; delo Bernarda luinija iz 1529. s predstavljanjem Hristovog stradanja i raspeća, Device s detetom i Tajne večere.

I zaista, u tihoj crkvi, sačekale su me prigušene, zemljane, tople, toliko nežne boje da su ličile na jedva čujne glasove koji šapuću priču koja se ne sme glasno reći.

To i beše priča o bolu u sivim isprano plavim i neobičnim bledožutim tonovima, u prizoru koji vrvi od nebeskog i zemaljskog stradalaštva gde kažu da su neki likovi izrađeni po modelima pokrovitelja i članova porodice.

Nimalo ne behu uočljivi oni, niti mi važni jer na ovim freskama glavnu reč je vodila boja, odnosno odsustvo njene jačine i vitalnosti; kao da ni u trenutku stvaranja slika, ne beše sasvim od boja ovog sveta.

Po izlasku iz crkvene polutame, podnevno sunce se obrušilo na grad. Put do vidikovca, beskrajnim stepeništem iskušavalo mi je puls ali ono što su dobile oči na vrhu, bila je opet gozba boja.

Okružena gustim, listopadnim rastinjem koje je počelo da menja boje po neurednom zakonu oktobra, boja jezera je postala tirkiz, a lica planina rošava od razbacanih naselja, potamnela su u indigo. Fasada katedrale San Lorenzo izrađena od belog krečnjaka i karara mermera štipala je za oči. Od njene visoke kule počinjala je topografija ovog mesta s vodom u kojoj se oglednulo sve što postoji tu.

I priče čak. Viljem Tel tik uz obalu. Nacionalni junak koji ne htede da se pokloni šeširu habzburškog namesnika Geslera, postavljenom oholo na gradskom trgu u Aldorfu.

Za kaznu, staviše jabuku na glavu Viljemovog sina i narediše mu da je pogodi samostrelom. Trenutak kad junak nišani je užas neizvesnosti i agonija svakog otpora. Viljem Tel je pogodio jabuku! Pravo na nepristajanje nigde i nikada nije bilo sporno.

Oktobra 2019.