Sve je više uzroka koji utiču na sterilitet

„Uzroci steriliteta u porastu su poslednjih godina, a situaciju dodatno otežava odluka partnera da se tek posle 40-e godine odlučuju na potomstvo“, kaže za Danas.rs dr Nebojša Marković, specijalista ginekologije i akuserstva, subspecijalista fertiliteta i steriliteta iz Specijalne bolnice u Leskovcu.

Zašto je sterilitet toliko zastupljen?

– Najčešći uzroci neplodnosti na našim prostorima su loš nalaz (spermogram) kod muškaraca u oko 30 odsto slučaja. Kod 25 odsto parova postoji problem ovulacije (oslobađanje jajne ćelije iz jajnika) kod ženskog partnera, a čak 20 odsto žena ima problem sa prohodnošću jajovoda, čime je onemogućen prirodni način oplodnje. Postoje i drugi uzroci neplodnosti, koji se javljaju u nešto manjem procentu, a to su: urođene anomalije materice endometrioza, šećerna bolesti, autoimune bolesti, oboljenja endokrinih žlezda, trombofilije i dr…Upečatljivo je da postoji veliki pad u kvalitetu spermograma unazad 50 godina i to danas predstavlja veliki problem. To su prilično zabrinjavajući rezultati koji čine situaciju sa belom kugom alarmatnom, i ona je i sada  jedan od najvećih problema  zemlje. Činjenica da imamo negativan prirodni priraštaj od čak – 5,4 odsto i da je udeo populacije starije od 65 godina  20,2 odsto, što Srbiju svrstava u 10 najstarijih država sveta.

Postoje mišljenja da je sterilitet stvar genetike. Ima li istine u tome? 

– Samo u malom procentu je uzrok steriliteta  genetske prirode. Jedan od najvažnijih zadataka lekara je da  utvrdi uzrok neplodnosti. Nekada to nije lako i u 10-15 odsto slučajeva, i pored najsavremenije tehnologije, nismo u mogućnosti da otkrijemo tačan uzrok steriliteta. Ipak, znatno češće smo u situaciji da otkrijemo i odredimo smernice za najbolji metod lečenja. Faktori načina života mogu značajno  da utiču na neplodnost. Kod muškaraca su najčešći sledeći uzroci: problem u proizvodnji spermatozoida, odgovarajućeg broja i kvaliteta, što je problem kod dve trećine infertilnih muškaraca; opstrukcija kanala kojim spermatozoidi izlaze iz testisa; hormonalni problemi, pa tek onda genetski problemi. Kod žena su to: poremećaj ovulacije usled hormonskog disbalansa (policistični jajnici ili smanjena rezerva jajnika); sterilitet uzrokovan začepljenjem jajovoda ili anomalijama materice; Endometrioza kao uzrok steriliteta (15 odsto slučajeva); nepodudarnost reproduktivnog materijala; prethodni prekidi trudnoće i starost žene. Zato lekari apeluju na što ranije uspostavljanje bračne zajednice i proveru fertiliteta. Tada je najbolja šansa  da se reši svaki potencijalan problem kod  steriliteta.

Kada treba početi sa lečenjem steriliteta i koliko se ljudi odlučuje na taj korak?

– Savremena pretraga bračne neplodnosti treba da započne već nakon godinu dana nezaštićenih odnosa, koji nisu doveli do začeća, a žena je mlađa od 35 god. Ukoliko je žena starija od 35 godina i nakon šest meseci nezaštićenih odnosa nije došlo do trudnoće, potrebno je da se parovi obrate lekaru specijalisti iz oblasti steriliteta.  Nema idealnog leka za lečenje steriliteta. Svaki par je zaseban i pristup svakom paru sa problemom steriliteta mora da bude svojstven samo njima. Presudno je da se sa postavljanjem dijagnoze ne kasni. Na žalost postoji veliki broj parova koji se kasno obrate lekaru, specijalisti iz oblasti fertiliteta i steriliteta, što znatno otežava rešavanje problema steriliteta.

Vantelesna oplodnja jedna je od vrsta lečenja steriliteta. Država je omogućila tri  besplatna pokušaja i tri vraćanja odmrznutih embriona kao i zamrzavanje embriona s rokom čuvanja od pet godina. Smratrate li da je to dovoljno, šta vam govori iskustvo?

– VTO je poslednja linija odbrane u borbi protiv steriliteta. U principu, od ekonomske moći svake zemlje zavise i sredstva koja se izdvajaju za lečenje steriliteta. Ukoliko je moguće, broj pokušaja o trošku države treba povećati.

U našem slučaju, kada je država povećala broj pokušaja vantelesne oplodnje o trošku RFZO, jeste napravljen značajan pomak i to je samo jedan vid pomoći. „Bela kuga“ je državni problem i država mora da bude vodeća u njegovom rešavanju. Mora  zato više  da se uradi na rešavanju tog problema. Iako imamo zakon o donaciji polnih ćelija i embriona, ta procedura još uvek nije zaživela u Srbiji i desetine parova svakodnevno odlaze u inostranstvo da bi uradili VTO sa doniranim materijalom. To sigurno možemo da sprečimo, jer smo stručno i tehnički edukovani, i opremljeni za izvođenje takvog postupka. Ali država mora i tu da pomogne. Treba preduzeti sve što se može da se zaustavi gubitak stanovništva i negativan priraštaj.

Kolika je uspešnost sa zamrznutim embrionima i koliko često se ta metoda primenjuje? 

– Postupak vraćanja odmrznutih embriona je danas rutinska procedura u sklopu VTO.  Stopa trudnoća posle transfera u svežim ciklusima nije se značajno promenila poslednjih godina, ali je značajno porasla u ciklusima sa transferom prethodno zamrznutih embriona. Mi smo u našoj bolnici temeljno istraživali ovakav postupak i zaključili kako zamrzavanje svih embriona (freeze–all ) kod pacijentkinja sa sindromom policističnih jajnika značajno smanjuje šansu za nastanak ozbiljne forme hiperstimulacije. Takođe smo upoređivali uspešnost postupka analizirajući stope kliničkih trudnoća nakon svežeg embriotransfera i nakon vraćanja odmrznutih embriona. Za razliku od uspešnosti nakon svežeg embriotransfera, koji stagnira poslednjih godina, procenat uspešnosti nakon vraćanja odmrznutih embriona, naročito kod pacijenata sa sindromom policističnih jajnika, je u stalnom porastu. Ovakve procedure su iz godine u godinu sve uspešnije i jednostavnije i, što je izuzetno značajno,  sve sigurnije po pacijente. Potencijalni rizici u VTO  su isključivo jatrogeni, bilo da nastaju primarno kao posledica hormonske terapije i same tehnike postupka, ili ih postupak asistirane reprodukcije indukuje i potencira usled odranije postojeće patologije.

Proces VTO zna da bude i psihološki težak za parove, jer se svi oni nadaju potomstvu iz prvog pokušaja. Izjavili ste da je njima često potrebna psihološka podrška i da bi na klinikama trebalo da radi bar po jedan psiholog, koji bi se bavio pitanjem steriliteta. Koliko to može da utiče na začeće?

– Postupak vantelesne oplodnje je veoma zahtevna procedura za pacijente u svakom pogledu: fizički, emotivno, finansijski i izuzetno je važno da se posvetite svakom paru pojedinačno. Siguran sam da bi većoj uspešnosti doprinelo kada bi svaki tim za VTO u svakoj klinici imao i psihologa, jer bi to bila značajna podrška pacijentima. Na žalost, to u Srbiji nije slučaj. Uprkos visokokvalifikovanim stručnjacima koje imamo, pacijenti se oslanjaju u svakom smislu na lekara koji vodi postupak VTO i često im je on, kao i osoblje u bolnici jedina stabilna podrška tokom postupka, koja im je neohodna. Učešće psihologa u timu za VTO se pokazalo kao izuzetno dobro. Ne samo da parovi lakše prolaze kroz izuzetno komplikovan i zahtevan postupak VTO, već je i uspešnost postupka VTO bolja.

Srbija ne zaostaje po broju živorođene dece iz postupka VTO

„Prema rezultatima Srbija ne zaostaje u odnosu na svet, i u uspešnim srpskim bolnicama broj živorođene dece iz postupka VTO je i do 40 odsto. U bolnici u Leskovcu uspešnost je, u zavisnosti od starosti pacijentkinje, od 25 do 55  odsto i do sada je u svetu rođeno više od 800 dece začetih u našoj bolnici“, kaže dr Marković.