Svet bez lešinara

Pretraga ugroženih ptica dovešće do fotografija onih najšarenijih. Teško da ćete među njima pronaći najugroženiju grupu ptica – lešinare. Međutim, iako ove životinje nisu među omiljenim stanovnicima naše planete, od njihovog opstanka u velikoj meri zavisi i naša budućnost. Na svetu trenutno žive 22 vrste lešinara, a prema oblastima koje naseljavaju dele se na one iz ”Starog sveta”i ”Novog sveta”. Gotovo sve vrste su ugrožene, a među njima je devet onih čija se ugroženost može nazvati kritičnom. Biolozi sa Univerziteta u Juti u studiji iz 2016. godine naveli su nekoliko faktora koji utiču na sve manji broj lešinara i njihov sve teži opstanak.

Pored prirodnih, koje čine spora reprodukcija i specifična ishrana (ovoj grupi pripadaju ptice koje se hrane isključivo mrtvim životinjama), ka njihovom nestanku vode i trovanja koja uzrokuje čovek. U pojedinim zemljama je prepoznato do kakvih posledica može doći, a stanovnici nekih delova sveta su se već suočili sa opasnostima, pa je uloženo dosta truda i novca u očuvanje ovih ptica. Među zemljama koje su uspele da pomognu lešinarima nalaze se SAD (Kalifornija), Indija, ali i Srbija, gde je broj jedinki beloglavog supa značajno povećan otkada je stavljen pod zaštitu. Trenutno su najugroženiji lešinari koje žive u Africi, južno od Sahare. U pojedinim delovima stanovništvo lovi ove ptice i koristi njihove delove tela u svojim magijskim ritualima. Na primer u određenim krugovima vlada verovanje da mozak ove neobične životinje omogućava predviđanje budućnosti, a da će onaj ko sa sobom nosi delove njenog tela oterati od sebe zle duhove i sačuvati snagu. Naprotiv, samo živi lešinari mogu da sačuvaju stanovništvo od bolesti, a pogled u budućnost u kojoj njih nema ne može biti sjajan. Afrički lešinari su izloženi i velikom broju otrova koji su u ovim predelima veoma zastupljeni i dostupni zbog njihove neophodnosti u poljoprivredi, ali se često ne koriste na ispravan način. Naime, kada lavovi i drugi predatori ubiju domaću životinju, ljudi obično njene ostatke pospu otrovom kako bi se osvetili ovim napadačima, a toksične materije gotovo uvek završe u stomaku lešinara. Lešinari se hrane isključivo u grupama, pa je broj onih koji stradaju od jedne otrovne životinje veliki. Tako je zabeleženo da je hraneći se jednim slonom, kog su lovokradice ubile zbog slonove kosti i posule otrovom, uginulo više od 500 lešinara. Svi ovi faktori su doveli do toga da u Africi danas ima 97 odsto manje lešinara nego pre 50 godina. Ukoliko se smanji njihov broj, životinjske vrste koje se hrane i na druge načine, preći će na ovu vrstu ishrane zbog veće dostupnosti i hranljivosti. Populacije pacova, insekata, vrana i divljih pasa mogu se značajno uvećati ne dozvoljavajući preostalim lešinarima da priđu svom plenu. Međutim, nijedna od ovih životinja ne može da očisti prirodu od uginulih životinja tom brzinom kojom može lešinar, a što je još važnije u njegovom želucu se luče tečnosti koje ubijaju različite vrste virusa i bakterija, dok organizmi drugih životinja nisu sposobni za to već ih prenose dalje. Sredinom devedesetih godina u Indiji je znatno smanjen broj lešinara. Iako njihov želudac može da neutrališe besnilo, koleru i antraks, diklofenak kojim su farmeri lečili goveda za njih je bio smrtonosan. Zbog konstantne upotrebe ovog leka, broj lešinara je opadao jer je na jedan leš govečeta dolazilo i po stotinu ovih ptica. Kada je smanjen broj ovih čistača prirode koji velikom brzinom lociraju plen i pojedu ga, mrtve stoke je bilo sve više pa je populacija divljih pasa drastično. Sve to je uticalo na povećano širenje besnila od kog je od 1992. do 2006. godine umrlo više od 40.000 ljudi. Danas Indija može da posluži kao dobar primer u zaštiti lešinara jer je 2006. zabranjena upotreba diklofenaka u veterinarske svrhe a broj lešinara raste.

U saradnji sa Centrom za promociju nauke, „Danas“ predstavlja izabrane priče sa naučnopopularnog portala elementarium.cpn.rs