Svetozar Marković: Pionir socijalizma na ovim prostorima

Danas se navršava 174 godine od rođenja publiciste, političara i socijalističkog mislioca Svetozara Markovića. Rođen je u Zaječaru, a tokom šezdesetih godina 19. veka školu je učio u Beogradu i Kragujevcu.

Započeo je studije tehnike u Beogradu, ali ih je kasnije nastavio u Petrogradu kao stipendista srpske vlade, gde je bio uključen i u rad ruskih „revolucionarnih kružoka. Jedno vreme je studirao i u Cirihu gde se prvi put upoznaje sa naučnim socijalizmom.

Njegov povratak u Srbiju bio je direktna posledica otvorenog kritikovanja srpske vlade koja mu je i omogućila školovanje u inostranstvu. Ostaje bez sredstava nakon objave članka „Srpske obmane” u novosadskom listu „Zastava” gde je napao ceo državni sistem tadašnje države, a pre svega birokratski aparat.

„Bio je vispren teoretičar, ali ništa manje lucidan kritičar – zapravo, idealno je spojio teoriju i praksu, čija je iskustva takoreći dnevno prenosio na stupce štampe. Sa novinarskog gledišta, on je bio suptilan hroničar svog vremena, ali nikako ne prosti registrator stvarnosti, već tumač te stvarnosti i to sa neverovatnim darom za uočavanje bitnog, sa istinskim poznavanjem suštine društva i, najzad, sa strastvenim angažovanjem za prava radničke klase”, istakao je Dušan Slavković, novinar, u enciklopediji „Dva veka srpskog novinarstva” iz 1992. godine.

Za sedam godina novinarske i publicističke prakse, sarađivao je sa šesnaest listova i časopisa. Budući da je rano počeo da se bavi publicistikom, za očekivati je bilo da će pokrenuti i svoj list zajedno sa još nekoliko prijatelja i kolega.

Pokrenuo je list „Radenik” 1. juna 1871. godine što je ujedno bio prvi socijalistički list u Srbiji, ali i na celom Balkanu. U ovom listu prvi put su objavljena, u celosti ili delovima, dela Karla Marksa – „Građanski rat u Francuskoj” i dva dela iz „Kapitala”.

U enciklopediji „Dva veka srpskog novinarstva” opisan je i sam momenat u kom ova dva lista nastaju i postoje: „Sedamdesete godine u srpskoj štampi imaju za karakteristiku pojavu i moralan uspeh demokratskih socijalističko-radikalnih listova, u prvom redu ’Radenika’ u Beogradu i ’Javnosti’ u Kragujevcu.

Ceo taj novi, više intelektualni no socijalni pokret, izraz je aktivnosti jednog jakog čoveka i darovitog publicista, Svetozara Markovića, prvoga propagatora socijalizma na celom slovenskom jugu.”

List je izlazio svega dve godine, ali to nije predstavljalo kraj Markovićevih aktivnosti u oblasti izdavaštva. Od 8. novembra 1873. godine u Kragujevcu počinje da se izdaje „Javnost”, „list za nauku i politiku”, a urednik je bio sam Marković.

„Od 1873. godine Svetozar Marković i njegovi drugovi otpočinju novu političku aktivnost i to ne u Beogradu, koji im je izgledao birokratski i nepristupačan novim idejama, no u Kragujevcu, glavnom gradu Šumadije, u srcu i staroj prestonici Srbije gde je radila Narodna skupština i gde se uvek osećao izvestan opozicioni duh”, stoji u enciklopediji „Dva veka srpskog novinarstva”.

Često je napadao vlast, a tokom 1874. godine optužen je da je prekršio jedan od zakona o štampi, zbog čega je osuđen na devet meseci zatvora iz kog je izašao teško narušenog zdravlja.

U dvadeset devetoj godini života, tuberkuloza ga je poslala u smrt. Preminuo je 10. marta 1875. godine u Trstu. Sahranjen je u Jagodini gdje je proveo veći deo svoje mladosti.

Jugoslovenski komunisti 20. veka Markovića su smatrali jednim od svojih preteča, te su mu počast odali tako što su 1946. godine grad Jagodina preimenovali u Svetozarevo.

Politička razmišljanja i kritika „velikosrpske politike”

Smatrao je da nije nužno da svako društvo prođe kroz sve stepenice istorijskog razvoja, što ga je razlikovalo od drugih mislilaca marksističke tradicije. Verovao je da Srbija može preskočiti kapitalizam i pravo iz neke pred-kapitalističke faze početi da razvija socijalistički oblik društvenog uređenja.

Bio je prvi koji je upotrebio izraz „Velika Srbija” u svojim delima, ali sa ciljem da isti termin i ideju kritikuje.
„Čim se monarhična vlada utvrdila u zemlji, ona je odmah počela pomišljati da rasprostrani granice svoje vlasti i van Srbije … Misao da se Bosna i Hercegovina sjedine sa Srbijom počela se širiti i u Srbiji i kod tamošnjeg naroda.

To je bilo načelo politike koja je poznata pod imenom Velika Srbija”, napisao je u knjizi „Načela narodne ekonomije” koja je objavljena 1975. godine.

Velikosrpsku politiku Kneza Mihajla smatrao je „ništavnom”, a za takvo razmišljanje imao je uvek pripremljene argumente i nije se libio da ih upotrebi. Marković je smatrao da opasnost poduhvata Velike Srbije leži u činjenici da srpski narod živi izmešan sa drugim narodima, bez jasno određenih geografskih i etnografskih granica, tako da bi morao „uzeti ulogu osvajača” prema susednim zemljama.

Zalagao se za oslobođenje Srba koji žive pod osmanskom ili habzburškom vlašću, izričito odbijajući ulogu Kneževine Srbije kao „Pijemonta Južnih Slovena“ i politiku teritorijalne ekspanzije Srbije, koja bi pripojila i mešovite oblasti.

Smatrao je da svaka nacija treba u svom političkom i društvenom životu da bude samostalna, da ne bude potčinjena ni jednoj drugoj naciji. Izričito je odbacivao pozivanje na „istorijska prava” rečima: „princip nacionalnosti odriče se svih istorijskih prava”.

Posebno je smatrao štetnim ujedinjenje srpskih zemalja pozivanjem na Dušanovo carstvo, a umesto toga predlagao je stvaranje Balkanske federacije, odnosno saveza srpskog naroda sa drugim balkanskim i južnoslovenskim narodima.

„Stvarajući u veoma burnom vremenu, on je, iako je malo živeo, uspeo da se izjasni o gotovo svim vitalnim pitanjima epohe. Po stavovima koje je, mudro i strasno, zastupao, po metodu kojim se koristio i po akcijama koje je primenjivao, Svetozar Marković je bio marksist, a ne Don Kihot i romantični zanesenjak, kako su ga neki buržoaski naučnici ocenili”, stoji u tekstu novinara Dušana Slavkovića.

Književna kritika

Bio je prvi pobornik realističkog pravca u književnosti i socijalistički teoretičar. Svu svoju delatnost usmerio je u pravcu rešavanja političkih problema i pripreme masa za ostvarivanje građanskih prava revolucionarnim putem.
Njegovo glavno delo, „Srbija na istoku”, raspravlja o društvenim, ekonomskim i političkim problemima Srbije sa socijalističkih pozicija. Vrlo rano je pokazao interesovanje i za književne probleme, obrazujući se pod uticajem Černiševskog, Hercena i Dobroljubova.

U jeku procvata romantizma u srpskoj književnosti, objavio članak je „Pevanje i mišljenje”, i potom raspravu „Realni pravac u nauci i životu”, kojima je pokušao da izazove preokret u srpskoj književnosti.

Pesnike je video kao krivce za rđav ukus publike, sujeverje naroda i odsustvo jasnih socijalnih i kulturnih perspektiva tadašnjeg srpskog društva. Nije štedeo ni najveće pesnike našeg romantizma, Lazu Kostića i Đuru Jakšića, dok je prema Jovanu Jovanoviću Zmaju imao više obzira.

Uz kritiku tadašnjeg pesništva, Marković je oštro kritikovao i proznu književnost, što se najbolje oslikalo u njegovom članaku „Realni pravac u nauci i književnosti”. Njegovi članci imali su veoma veliki uticaj na dalji tok razvoja srpske književnosti, a posebno na stvaralaštvo mlade generacije književnika.

Prema pojedinim izvorima, poslednje reči su mu bile:

„Zadrži suze i radi za svoj narod“