U Talin sam sleteo kasno, letom iz Varšave Erbraerovim avionom sa estonskom posadom.
Stjuardesa je bila crnka, vitka, visoka i nasmejana. Nimalo nalik skandinavskom poimanju plavokose i hladno plavooke žene.
Napolju je bilo minus 12. Vozač u čiji sam taksi seo ličio je na svakog samo ne na starosedeoca, a ruku na srce, nisam ni mogao da pretpostavim kako izgleda tipičan Estonac.
– Hotel Baron, rekao sam, razumljivo na svim jezicima.
– Address, odgovorio je na nekom nerazumljivom jeziku.
– U centar, rekao sam, just a moment, i počeo da kopam po telefonu poruku DŽeremijeve pomoćnice koja mi je saopštila pre poletanja da mi je soba rezervisana u Hotelu Barons. Nađem je i pročitam:
– Reservation at Barons Hotel in Tallinn old town. Adress is Suur-Karja 7. Booking is under Your name. Helen.
– Aaaa, Suurkarja, ponjatno…
– Govorite po ruski?
– Da, govoryu, a vi otkuda.
– Iz Serbii.
– A Yugoslavija… Dobro požalovat v Tallin. Perviy raz?
– Perviy. A Vi Ruskiy?
– Ne, ya Uzbek iz Baku… I to uuuu… otegnuto nekako.
– Aha, horošo. Moy ruskiy lučšiy čem angliskiy…
– Vy v Uzbekistane bili?
– Ne bil.
– Žalko. Horošaya strana. Baku seyčas ne uznat.
– Da, slišal, kak na dalekom vostoke, neboskryobi…
– Da, neft… kak vezde. Pohož na Dubai…
I tako reč po reč, Viktor, tako se zvao, pukovnik KGB u penziji, ispriča mi o vezama Estonaca sa Uzbekistanom, o tome kako su Nobel i Rotšildi svoja bogatstva stekli u Bakuu i ostali bi verovatno tamo, da ih revolucija 1918. godine nije istisnula sa tih prostora. Pričao mi o tome kako žive Rusi u Estoniji, kako su njihovu tradicionalnu bahatost uravnotežili punktualni i radni Estonci i da oni u tom balansu žive složno i sa uzajamnim poštovanjem.
– Esli hotite ya vam zavtra pokažu gorod, kak drugu slavyaninu.
– Spasibo Viktor, menya ždut. Pravda, spasibo. Cenyu.
Ulica je bila mestimično popločana ledom. Trotoari pogotovo. Hotel Barons je u pretponoćnim satima izgledao egzotično, onako u polusvetlu, na uglu dve ulice na čijem se špicu uglavio sa raširenim krilima. Teška hrastova vrata, starija od mog oca svakako, uz nemali napor se otvaraju preda mnom.
Recepcionar mi je dozvolio da iz biblioteke uzmem knjigu 100 najpoznatijih Estonaca u istoriji. Nije imao onu o kojoj mi je Viktor pričao, Estonci u Uzbekistanu.
Lift je bio kao onaj iz filma Hotel Budapest. Pa potrajalo je minut-dva dok nešto nije škljocnulo i pokrenulo ga. Hodnici uski, taman da se prođe, ali ne i mimoiđe i soba, dosta pristojna, sa pogledom na usnule krovove…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
