Tamna strana avokada 1Foto: Pixabay / stevepb

Svetska potražnja za avokadom sve više raste. Ali zemlje koje ga uzgajaju, recimo poput Čilea, zbog masovnog uzgoja imaju problem sa nestašicom vode i zaštitom životne sredine.

Tamno zelena stabla avokada niču iz zemlje koju okružuju suva brda. U regionu Petorka, oko 220 kilometara severno od glavnog grada Čilea, Santjaga, gotovo nikada ne pada kiša. Nivo podzemnih voda izuzetno je nizak. Zbog tople klime, Petorka je međutim jedan od najvažnijih poljoprivrednih regiona Čilea.

Za poljoprivredu se koristi oko 8.000 hektara zemljišta, od toga više od polovine za uzgoj avokada. Površina za uzgoj se utrostručila od 1990. godine. Zbog velikih suša u Petorki je u poslednjih deset godina doduše nešto smanjen obim uzgoja. Međutim šesnaest odsto čitave površine na kojoj se uzgaja avokada u Čileu je u Petorki. Ali i pored velikih suša ovde se i dalje sadi avokado. Posao cveta.

„Neki ga zovu zeleno zlato“

„Avokado je danas čileanski brend. I svetu je potrebno sve više avokada. Potražnja raste. Neki ga zovu zeleno zlato“, kaže Alfonso Rios, predsednik „Agropetorca“ najvećeg poljoprivrednog udruženja u Petorki. Ne radi se o bilo kom avokadu, već o Has-avokadu. On se najviše izvozi. Čileanski Komitet za Has-avokado imao je uspešnu reklamnu kampanju, kako bi se njegova popularnost proširila u svetu. Prema podacima tog komiteta, svetska potražnja porasla je za dvanaest odsto, dok se proizvodnja povećala za četiri do pet procenata. Oko sedamdeset odsto Has-avokada se izvozi, ostalo ostaje u Čileu.

Čile je, nakon SAD i Meksika, zemlja u kojoj se najviše konzumira avokado. Oni su kod Čileanaca deo doručka, ručka i večere. Ali zbog sve veće potražnje u svetu, cene su se poslednjih godina u Čileu udvostručile. Kilogram avokada 2011. godine je koštao oko 2.000 čileanskih pezosa, a danas preko 4.000 pezosa, što je oko 5,50 evra. U Nemačkoj kilogram košta preko deset evra.

Alfonso Rios u tome ne vidi problem: „Cena će uskoro biti ista u svetu. Avokado je sirovina. Jednog dana ćemo istovremeno govoriti o ceni bakra, zlata i avokada.“

Ispaštaju seljaci

Ali nisu svi oduševljeni zbog toga što se dešava u Petorki. Jimena Valdebenito je poljoprivrednica i živi u malom selu Kabildo u provinciji Petorka. Tamo je rođena i odrasla i u okviru agrarne reforme iz sedamdesetih godina tamo je dobila komad zemlje. I ona uzgaja avokado. Ali otkako se u kraj doselila agrarna industrija, jedva od svog posla može da preživi. Nema dovoljno vode za navodnjavanje svojih biljaka. Sva tri njena bunara su presušila.

„Podzemna voda je potrebna velikim kompanijama. Kada bi se ovde izbušila rupa, ne bi se došlo do vode, jer je više nema. Kompanije imaju dovoljno novca da grade sve dublje bunare, kako bi u inostranstvo mogli da izvoze svoj avokado. Morala bih čitave jedne godine da žrtvujem proizvodnju kako bi uštedela vodu. Avokado, nas malih seljaka, ostaje ovde u Čileu“, kaže Valdebenito.

Privatno vodosnabdevanje

Ne ispaštaju samo seljaci zbog velike potrošnje vode agrarne industrije – i snabdevanje stanovništva postalo je problem. Svi stanovnici Kabilda u međuvremenu dobijaju vodu iz cisterni. Te cisterne su vlasništvo privatne kompanije „Esval“. U Čileu je vodosnabdevanje u potpunosti privatizovano. Zakon o vodi koji to omogućava – ’Código del Aguas’ usvojen je 1981. godine za vreme vojne diktature, pod Augustom Pinočeom. Taj zakon vodu definiše kao „javno korisno nacionalno dobro“, ali državi omogućava da trećem licu izda dozvolu za besplatno i neograničeno korišćenje.

Konačna privatizacija snabdevanja vodom za piće izvršena je krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina od strane demokratski izabranih vlada Eduarda Freja i Rikarda Lagosa. Voda od tada važi kao roba za slobodnu trgovinu, bez obzira na vlasništvo nad zemljom. I tako su se prava na korišćenje vode u međuvremenu našla u rukama malobrojnih velikih preduzetnika iz oblasti poljoprivrede, rudarstva i šumarstva.

„Ekspanzija avokada ima prednosti za poljoprivredu“

To želi da promeni pokret po imenu „Modatima“ (Pokret za zaštitu vode, zemlje i životne sredine). Osnovan je 2010. godine kako bi odbranio prava stanovnika i sitnih poljoprivrednika od agrarne industrije. „Želimo da voda ponovo bude vezana za zemlju“, kaže Luis Soto, član pokreta „Modatima“. „Čile je 2010. godine potpisao rezoluciju Ujedinjenih nacija koja garantuje pravo na čistu vodu za piće i sanitarno snabdevanje. To pravo se danas u Čileu ne poštuje“.

„Modatima“ traži da voda u Čileu ponovo postane javno dobro. Jer samo tako bi koristi od poljoprivrede imali i seljaci, a ne samo agrarna industrija. „Avokado je sada u Evropi popularan i to bi trebalo da donese neke prednosti. Ovde ima ljudi koji od toga imaju koristi i to je agrarna industrija. Ali stanovništvo nema. Kompanije stalno govore o radnim mestima, ali agrarna industrija se sve više tehnološki modernizuje.“

Prema podacima čileanskog Centra za istraživačko novinarstvo i informacije, CIPER, najveći deo prava na vodu u Petorki je u rukama četiri familije, koje su istovremeno i vlasnici poljoprivrednih kompanija i delimično povezane sa politikom. Jedan od njih je Edmundo Perez Joma, bivši čileanski ministar unutrašnjih poslova i vlasnik više poljoprivrednih kompanija. Jedan drugi preduzetnik je Ignasio Alamos, zet desničarsko-konzervativnog poslanika Huana Antonija Kolome. Za probleme sa vodom u Petorki, prema njegovom mišljenju nisu odgovorne poljoprivredne kompanije, već promena klime.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari