Tamo gde cveta jeremičak

Prva sećanja su jako mutna i vezuju me za dedu Milana i jednu kobilu po imenu Brnjaš. Deda bi nas tih šezdesetih posadio po dvoje na konja, a drugo dvoje unuka bi sa njim pešačilo prašnjavim cik-cak drumom uz Dušmaniće ka Babinama. Težak je to uspon za predškolsku decu, ali za dugi letnji dan bilo je dovoljno vremena da stignemo do kuće naše majke, bake Perke i ostale rodbine. Kako su leti poslovi u planinskom selu na svom vrhuncu, svaka pa i najmanja pomoć bila je dobrodošla. Nismo služili samo za zabavu uposlenoj rodbini, nego bi polako ali sigurno usvajali jedan po jedan seoski posao. Danas, mislim da je to iskustvo bilo veoma važno da steknemo pravovremeno radne navike, koje su nam pomagale da se kasnije lakše snađemo u dalekom svetu. Tada smo još bili isuviše mali da shvatimo značaj „razbijanja“ otkosa, grabuljanja, odvođenja stoke na pojilo ili pašu. „U mom dečijem hrišćanstvu životinje su zauzimale mesto iznad ljudi“, zapisa jednom V. Šalamov, a ja kada sam to prvi put pročitao, odmah sam se složio… I sada u mojim sećanjima kao magla sa Leonardovih slika pojavi se pa nestane jedna drvena ograda, junak mog detinjstva ujak Radenko, koji galopira na istom onom Brnjašu njivom zvanom Razor. Preko Razora stigne do Obarka pa se vrati. Tutnje potkovana kopita, a mi gledamo najlepši vestern – izistinski… Brnjaš sluša, jer silan je bio taj moj ujak. Jednom tako razobadaju se Divonja i Sivonja, dva ponajbolja bika u celom kraju i uteknu tamo dokle pogled sa brda gde je naša kuća seže, pred samu šumu Lakovina. Ujak zgrabi kolac i bos otrča preko livade za njima. Stigao ih je i vratio pod batinama u štalu. Na livadi muk, niko nikad nije zaboravio tu sliku.

Baba Perku bi znali nekim nestašlukom da naljutimo i tada zna se, vadila bi svoje najveće oružje – spuču (zihernadla) iz prsluka. Posebno bi bila ljuta, ako bi se neko našalio na račun Sv. Nikole, kućnog sveca i krsne slave. Znala bi i cepanica da poleti uz čuveno „ljucki“. A „ljucki“ je značilo da se ponašaš pristojno, onako kako čoveku dolikuje. Ona Leonardova magla prekriva sofru na kojoj se puši kačamak od koga ćemo za doručak da pravimo gučice sa kajmakom ili sirom. Sit krećem za nekim poslom koji mi je dat i pored drvene kolibe dozivam komšije sa drugog brega. Mi-ćo, ra-de ili Đo-le, odjekne sa ehom nekoliko puta pre nego što zvuk proguta Lakovina, baš na mestu gde cveta najlepši jeremičak u kraju.