Tanzanija: Olduvai kolevka čovečanstva

Na zemlji, ovaj div se gubi u izmaglici.

Maunt Meri, planina iznad grada, impresivna u svom zelenilu, ne može mu biti takmac.

Jedino ko mu je ravan, to je nedaleki Ngorongoro, najveća očuvana suva kaldera na svetu.

Da vulkan nije eksplodirao, Ngorongoro bi bio visok koliko i Kilimandžaro.

On je prostrani pašnjak okružen zidom visokim šest stotina metara, stanište hiljada životinja i ptica.

S njegovih obronaka silazi se u nacionalni park Serengeti, nepreglednu savanu u kojoj se broj životinja meri milionima.

Serengeti je mesto neprekidnog obnavljanja života; pred očima ovog posetioca odigravale su se surove scene gozbi lavova i hijena, ali i rađanje mladunaca zebri.

Na razmeđu Ngorongora i Serengetija nalazi se plitki klanac, koji je formirala reka koja povremeno teče, kada se iz dva jezera od kojih polazi prelije voda u kišnoj sezoni, do močvarne depresije u podnožju Ngorongora.

Probija se kroz rastresito tle nastalo taloženjem vulkanskog pepela i erozijom kiše i vetra.

Obale Olduvajskog klanca su slojevite i svaki sloj ima svoje geološke karakteristike.

Negde početkom prošlog veka klancem, koja su Masai nazvali po divljem sizalu koji tu raste, tumarao je nemački entomolog Katvinkel, tragajući za egzotičnim leptirima.

Na obalama je pronašao mnoštvo fosila i tako otvorio put kasnijim istraživanjima evolucije čoveka, koja su ovom lokalitetu dala karakter kolevke čovečanstva.

Muzej, podignut na obali klanca, arhitektonsko rešenje koje podseća na masai naselje (u stvarnosti su kuće plemena od pruća, pokrivene suvom travom), sadrži bogatu zbirku nađenih fosila pračoveka, životinja i ptica, kao i kamenih alata koje su koristili naši preci, napravljenih od oblutaka („oldovanski stil“).

Zasluga za postavljanje na kartu čovečanstva ovog prašnjavog mesta pripada bračnom paru Liki, koji su pedeset godina tu vršili iskopavanja.

Oni su 1959. godine pronašli fosilne ostatke čovekovog dalekog rođaka, parantropusa boisei, stare 1,84 miliona godina.

Tada je to bio najstariji otkriveni hominid; kasnija otkrića drugih vrsta australopitekusa pomerila su starost ovog roda za još nekoliko miliona godina unazad (poznata etiopska Lusi, čija replika se nalazi i u ovom muzeju).

Porodica Liki je kasnije u klancu pronašla i ostatke čovekovih neposrednih predaka, homo habilisa (vršnjaka parantropusa), koji je prvi koristio kameno oruđe, homo erectusa (stare 1,2 milona godina) i naše vrste, homo sapiensa (stare 17 hiljada godina).

Ipak, možda najvredniji eksponat u muzeju je spektakularnije otkriće Meri Liki: na lokaciji nedaleko od klanca pronašla je fosilizovane tragove hominida stare 3,6 miliona godina: tročlana porodica ostavila je tragove u vulkanskom pepelu, koji svedoče da su još tada rođaci ljudske vrste hodali uspravno.

Paleontološke i geološke studije vezane za olduvajsko nalazište, kao i kasnija iskopavanja širom Afrike, potvrdile su Darvinovu pretpostavku da je ljudska vrsta poreklom sa ovog kontinenta.

Paleontološke studije dopunjene su istraživanjima ponašanja sadašnjih ljudskih rođaka.

Nekoliko poznatih istraživačica posvetilo je svoje živote proučavanju gorila (Dian Fosi u Ruandi), šimpanza (Džejn Gudal u Tanzaniji) i orangutana (Birute Galdikas na Borneu).