Tata mi je rekao: Voleo bih da si gluva

Tek kada sam počela da čitam literaturu o kulturi i zajednici Gluvih krenuo je moj period prosvećivanja i osvešćivanja, priča Dragana Raičević, lingvistkinja koja se jedina u Srbiji bavi korpusnim istraživanjem srpskog znakovnog jezika, a sada je na doktorskim studijama u Belgiji.

Kao dete gluvih roditelja oduvek se služi srpskim znakovnim jezikom i pripada zajednici gluvih, čije se članstvo zasniva na poznavanju tog jezika, zajedničkom kulturnom nasleđu, verovanjima, vrednostima, normama ponašanja. U sećanju joj je, kako kaže, ostala ispovest jedne gluve Amerikanke u čijoj porodici postoji nasledni faktor gluvoće, a koja je ipak rodila čujuću devojčicu. Kad ju je prvi put uzela u naručje, osetila je strah i brigu o tome kako će se sporazumeti sa njom, kako će premostiti razlike koje postoje između čujućih i gluvih. „Tada sam bolje razumela šta je tata hteo da mi kaže.“ A tata je rođen gluv, kao i njegovi brat i sestra, priča Dragana, dok je mama ogluvela u ranom detinjstvu.

„Baka, mamina mama, koja me je odgajila, uvek je patila što je mama gluva, mada ja nikad nisam imala utisak da je ona nesrećna zbog same gluvoće. NJeni problemi, kao uostalom i problemi većine gluvih osoba, posledica su lošeg obrazovanja, a samim tim i ograničenog broja mogućnosti“, kaže ona.

„Iskustva mojih roditelja, njihovih prijatelja, ali i mlađih generacija gluve dece su vrlo slična. Jezik koji je u upotrebi za vreme nastave je srpski ili znakovni srpski, ne srpski znakovni. Razlika između srpskog znakovnog i znakovanog srpskog je velika. Srpski znakovni jezik je jezik sa svojim gramatičkim pravilima koja se bitno razlikuju od pravila u srpskom jeziku, a znakovani srpski je srpski jezik propraćen znakovima iz srpskog znakovnog jezika, tj. struktura srpskog jezika je u potpunosti ispoštovana. Kako se srpski znakovni jezik ne uči u školama, već isključivo na odmorima u komunikaciji sa starijom gluvom decom, da se naslutiti problem s kojim se suočavaju gluva deca koja imaju čujuće roditelje, posebno ona koja ne mogu da savladaju govor kroz vežbe ili kojima slušni aparati nisu od pomoći.

Roditeljski šok

„Oko devedeset i pet odsto gluve dece ima roditelje koji čuju, što znači da ta deca praktično nemaju nikakav jezik od nulte godine. Roditelji koji imaju gluvu decu, a koji uglavnom nikad nisu razmišljali o gluvim ljudima, dožive istinski šok kad shvate da im je dete gluvo. Prve informacije im pružaju lekari, a zatim logopedi i defektolozi koji još uvek rade u školi. Gluvoća se i danas tretira kao medicinsko stanje i veliki problem.“ Pritom, kako ističe, tako je doživljavaju i mnoge gluve osobe, što znači da one rastu sa ubeđenjem da s njima nešto nije u redu i da se u većini situacija moraju osloniti na čujuće osobe, koje se smatraju sveznajućim. S takvim pristupom gluvoći možemo od gluvih dobiti samo osobe sa ozbiljnim invaliditetom.

S druge strane, gluva deca gluvih roditelja uče znakovni jezik od malih nogu i ne usađuje im se osećaj da im nešto nedostaje. Brojne studije u svetu potvrđuju da deca gluvih roditelja postižu bolje rezultate u školi i imaju više samopouzdanja od dece koja nisu bila izložena jeziku od rođenja Ona su najčešće i najfluentniji korisnici nacionalnog znakovnog jezika. „Naša gluva deca, međutim, i dalje nemaju nastavu na srpskom znakovnom jeziku“, kaže Dragana.

Mada ne postoji verifikovan podatak o tačnom broju korisnika srpskog znakovnog jezika, najverovatnije se radi o 7.000-8.000 ljudi. Problem je, međutim, što srpski znakovni jezik nije dokumentovan, a „dokumentovanje jednog znakovnog jezika podrazumeva angažovanje unutar manjinske zajednice gluvih, prikupljanje jezičkih podataka različitih varijeteta, što opet podrazumeva znanje jezika, ali i vrlo dobre kontakte sa zajednicom gluvih“.

„Gluvoća se u zajednicama gluvih širom sveta pa samim tim i u Srbiji ne doživljava kao bolest koju je potrebno izlečiti, već kao proces koji može biti afirmativan u životu gluvog pojedinca i koji donosi drugačiji pogled na svet“, priča Dragana.

Iste sposobnosti

Gluve osobe se svakako po intelektualnim sposobnostima nimalo ne razlikuju od čujućih. Među njima kao i među čujućim ima sposobnijih i inteligentnijih i manje sposobnih. Ipak, razlika je u tome što čujuće osobe na raspolaganju imaju mnogo više mogućnosti. Među gluvima u Srbiji gotovo da nema visokoobrazovanih, a zanimanja koja im se nude u okviru su srednje stručne spreme poput automehaničara, limara, bravara itd. „Složićete se da i oni, gluvi, zaslužuju da imaju podjednak broj šansi, makar odlučili da ih ne iskoriste. To je stvar ličnog izbora i zalaganja. Jako je teško, međutim, napredovati u životu i biti ambiciozan kada je društvo a priori odlučilo da ste ozbiljno hendikepirani i da postoji svega nekoliko stvari koje možete da radite“, smatra naša sagovornica, koja kao pripadnica ove zajednice poznaje mnoge gluve osobe koje se i ovako sjajno snalaze u životu. Čak su, kako kaže, u nekim životnim situacijama vispreniji i snalažljiviji od mnogih čujućih osoba, a šta bi tek bilo kada bi im se omogućio pristup obrazovanju koje imaju čujuća deca.

„Ako me, na primer, pitate da li gluve osobe u Srbiji zaslužuju povlastice koje su namenjene osobama sa invaliditetom, odgovor je – apsolutno da, jer je sistem od njih napravio invalide i odlučio da je to dugoročno lakše i isplativije nego da se njihovo obrazovanje korenito promeni, pa da oni sami odlučuju o svojoj sudbini.“ U načinu na koji se obrazovni sistem ponašao prema gluvoj deci Dragana vidi „višedecenijski greh“, jer njihove intelektualne sposobnosti, koje se ne razlikuju od onih kod čujuće dece, neminovno u takvom sistemu propadaju. „Moje iskustvo života i rada sa gluvim osobama čini me sigurnom da oni mogu mnogo više od onoga što se od njih očekuje. Uverena sam da gluva deca mogu u potpunosti da isprate nastavni plan i program namenjen redovnim školama uz odgovarajuću podršku. Da li će pohađati redovnu školu uz dobro obučenog tumača za srpski znakovni jezik ili ići u školu za gluve koja nudi posebno iskustvo bilingvalnog obrazovanja trebalo bi da bude stvar lične odluke“, zaključuje.

Osim nedostatka dvojezičnog obrazovanja za gluve, u Srbiji je problem i to što su čujućim roditeljima gluve dece dostupne isključivo informacije o medicinskom modelu gluvoće, što je, napominje Dragana, uveliko prevaziđeno u zapadnoj Evropi, SAD-u, Australiji. U većini zapadnoevropskih zemalja, kako objašnjava, postoji centar za roditelje koji osim informacija o kohlearnim implantima roditeljima pruža informacije o tome kako i gde mogu naučiti nacionalni znakovni jezik, kakve su prednosti za njihovo dete i njih ako krenu da uče znakovni jezik. Samo kada dobiju sve informacije, roditelji su u poziciji da donesu odluku koja je informisana i u najboljem interesu deteta.

Gluvoća kao nešto neminovno

Draganina mama je odrastala na Senjaku u Beogradu 50-ih i 60-ih godina i imala je pristup skoro svemu što je tada bilo na raspolaganju gluvoj deci. Svakog dana bi išla na govorne vežbe u Gospodar Jovanovu, neko vreme je iste vežbe pohađala u Zagrebu, a potom i u nemačkoj bolnici nadajući se operaciji koja bi ispravila problem gluvoće.

„Tatini roditelji, sa druge strane, koji su živeli u malom selu pored Nikšića, gluvoću svoje dece su prihvatili kao nešto neminovno. Kada je baka najpre rodila tatu, lekari su je upozorili da postoji velika šansa da će i naredno dete biti gluvo, ali to je nije preterano uznemiravalo niti sprečilo da rodi moju tetku i strica“, nastavlja ona priču opisujući kako su potom sve troje, otac, tetka i stric, pohađali školu za gluve u Zemunu, gde su se polako upoznavali sa srpskim znakovnim jezikom, ali ne tokom časova, već na odmoru sa drugom, obično starijom gluvom decom.