Ako laže Frojd…

Vladislava Gordić-Petković Predizborna kampanja koja je ličila na numerološko-astrološki košmar prepun brojeva koji su se morali pamtiti i zaboravljati, sabirati i oduzimati ostala je iza nas, sa sve bilbordima, petardama i prahom sumnjive suvoće; ali, prave računice tek počinju. U dvomesečnom periodu koji bi se, da je erotski film ili pop bend, kanda zvao „Strange Bedfellows“ malo se pazilo ko s kim spava, a puno kontempliralo o kapacitetima koalicione ložnice. U inače prilično letargičnom toku manično-depresivne propagande još je samo nedostajao salonsko-eparhijski

Rep ili subliminalna sugestija: Reper 50 Cent

slogan „Ceca za sveca“; u atmosferi opšte permisivnosti ionako ništa ne bi promenio. U povišenom zanosu kondicionih priprema za mandat u kome će možda sve biti isto čak i ako se sve promeni, beskompromisno i neupitno se zaboravilo na iskonske ljudske vrednosti – istinu, moral, poštenje i te (meta)fore.
Naime, mutant-koncepti čudnih saveza, neprirodnih prijateljstava i zabetoniranih ratnih sekira pokazali su da u borbi za moć ništa nije nemoguće. Kao što u notornoj Orvelovoj „Osamdeset četvrtoj“ marketinška mašinerija vlasti u trenutku servira ime novog neprijatelja ne promenivši dotadašnju propagandu ni za jotu, tako je i u Srbiji postalo gotovo potpuno svejedno ne samo ko si i s kim si, nego i – gde si. Virtuelna kandidatura i kampanja „u odsustvu“ postale su realna, čak empirijska opcija.
Ljubav za moć proširila je kapacitet ljudske izdržljivosti do neslućenih granica – za neke oblike života u Srbiji ta izdržljivost dodiruje totalno poniženje i lagodni samozaborav. Da je život bajka, kampanja bi ličila na simpatičnu poetiku snalažljive kućanice koja progoreli mebl maskira jastučićima jarke boje a fleku na stoljnjaku prekriva vazom. Bez lažnog čistunstva, u takvoj poetici svi smo pomalo saučesnici, pošto svi ponekad krijemo rupe na čarapi i rupe u znanju. U jednom romanu D. H. Lorensa, glavni junak se neprijatno štrecne kad njegova supruga jastuk koji je upravo isflekala čajem samo okrene na drugu stranu. U književnosti takve male fleke pričaju velike priče – ponekad o zdravom nemaru, ponekad o bolesnom perfekcionizmu, ponekad o nemogućnosti istinske bliskosti, što je bezmalo Lorensova opsesija.
Ako ima argumenta koji može podupreti inače budalastu tezu da je glasanje na izborima politički, a ne egzistencijalni čin, onda ga treba tražiti u laži. Pakosne krilatice na temu mesa, kupusa i sarme koje su nas uveravale kako je statistika ono što zasenjuje i male i velike laži, pale su u zaborav pred marketingom: manipulisanje, preuveličavanje, preoblikovanje i mazanje izgubili su status laži i postale drugo ime istine. Izborna kampanja ostaće zapamćena po tome što je u njoj lagao čak i čika Frojd, ili po tome što se notorni prostakluk lažno predstavio kao umetnička sloboda.
Literatura otkriva da je laž nužna, lekovita, nemoralna, korisna, životno važna i gotovo uvek degradirajuća. Možda ne opravdava laž, ali ipak otkriva sve njene potencijale. Bez nje ne bi bilo dobrog zapleta, intrige ni nevolje; u narodu odomaćenu literarnu maksimu da nikad ne treba verovati ženi koja laže potvrdiće brojni primeri. U drami „Hasanaginica“ Ljubomira Simovića, nakon što glavna junakinja doslovce umre od tuge, čućemo reči jednog protagoniste: „Da nije umrla, niko joj ne bi verovo.“ (!) Dezdemona je toliko volela Otela, svog ubicu, da je čak u samrtnom ropcu slagala kako je počinila samoubistvo. Ibzenova Nora je ucenjena, ponižena i upropašćena zbog jedne prećutane novčane pozajmice. U priči Rejmonda Karvera „Laž“ žena uverava muža da su mu napričali sve same laži o njoj: međutim, u trenutku kad on nakon dužeg kolebanja prihvati kao samorazumljivu činjenicu da ima ljudi koji patološki lažu, i to iz čiste pakosti, supruga priznaje da je sve što je čuo u stvari istinito. Priča se završava seksualnim mirenjem, a da čitalac nikad ne sazna o kakvoj se laži – odnosno istini? – uopšte radilo. Nema veze, važno je da se sve završilo očuvanjem bračne koalicije.
U životu se, međutim, od lorensovskih malih znakova i mnogokorišćenih strategija spušta moral i diže želudac: kad se lekarskom etikom kao šustiklom prekriva primitivna zluradost, a detektivskom kapom prigušuju podsećanja na vređanje roda i poroda. Zagovornici Lazarove politike i poštovaoci njegove kletve zaboravljaju da se one temelje na doslednosti opredeljenja i izbora. I reklo bi se da lenjo glasačko telo kome salo na kukovima i tumor u glavi ne dopuštaju da mućne glavom i skoči na noge ima pravo kad nikom ništa ne veruje. Ako će čimbenici našeg doba i kohabitati institucija i enciklopedija preći preko psovanja majki i sestara, hapšenja muževa i očeva i proganjanja svega što im je (ikad bilo) milo, ako se preko javnih obećanja i intimnog spokoja gazi štiklom samo zarad dila ili poravnanja, onda je i ritual davanja glasa beznadežno obesmišljen.
Kao i obično, Internet je spasavao stvar: kao što je kampanji dodavao jetkost i budnost, tako je i predizborno ćutanje iskoristio za konstruisanje veselog pakla u kome se laž izvrće na naličje tako što se predstavi kao apsurdna i nekonzistentna. Nekoliko sati posle proglašenja predizborne tišine elektrosferom je počeo da kruži mejl koji je objašnjavao poreklo jednog matematički koncipiranog izbornog slogana. U odličnoj parodiji teorije zavere, slogan (inače jednačina „sas sve nepoznate“) povezan je sa imenom slavnog repera koji je nedavno gostovao u Beogradu. Navodno će dotična partija pridobiti sve slušaoce hip-hopa kojima se izborna poruka urezala u podsvest tik kraj imena omiljene muzičke zvezde. Ideja o masovnoj hipnozi i subliminalnoj sugestiji odlična je podloga za buduće kampanje, nedovoljno iskorišćena, jedino što bi se na matematici još moralo poraditi…