Blogov kolac

tim više što ovaj ovde svet oko nas sve više liči na onaj tamo napolju. Globalizacija snosi samo deo krivice za ono što bismo nazvali „nasiljem sličnosti“: ne podudaraju se samo nazivi marketa i gadžeta tamo i ovde, već i opšteljudske, vanvremene zablude i nade. Tako je svaka lepršava serijica postala homilija novog doba: praktični savet za život koji ne dolazi više sa predikaonice, već pravo iz trbuha Teletabija.
U jednom sitkomu nevažnog imena (o čijoj vrednosti dovoljno govori termin: rano jutro, nedelja, kablovski kanal) otac porodice i šef firme otkriva čari Interneta. Nakon radosti ovladavanja novim oružjem, nakon što je trijumfalno smislio neverovatno inventivno korisničko ime Alan3007, junak se supermenovski samopouzdano otiskuje u avanturu onoga što naziva „intervebovanje“. Njegovi mejlovi ne stižu do primaoca budući da se na svakom serveru pošta tako maštovito imenovanih pošiljalaca rutinski smešta u spam; no to je tek manji problem i lakše razrešiv previd u prividno jednostavnom ali duboko problematičnom odnosu prema novoj tehnologiji. Lako je naš junak naučio da „guglovanje“ nije novi sleng izraz za bezobrazne stvari koje se rade u mraku. Šok ga je sačekao kad se upustio u proces guglovanja. Tragajući za sobom na Internetu, on otkriva da ga njegov „rođeni“ službenik blati i vređa na svom blogu – da mu blogov kolac zabija pravo u srce.
Dalje se ova epizoda ne baš vredna pamćenja pretvara u tipizirani menadžment međuljudskih odnosa u kome se komično suprotstavljaju štap i šargarepa kao diplomatska sredstva – no to više nije važno. Ono što je dobro predstavljeno u sitkomu jeste to ljudsko iskustvo koje je identično na potezu od San Franciska do Ljubovije: taj mali a toliko stresni korak od euforije do disforije u susretu sa novim tehnologijama, taj munjeviti prelaz od očaranosti do bedaka, taj sunovrat od osećanja da si vlasnik Posejdonovog svemoćnog trozupca do saznanja da se tvoja u euforiji izgubljena glava groteskno kezi sa blogovog koca. Internet je divan dokle god vam otvara pogled ka svetlim horizontima informacije, ali postaje odvratan onog trenutka kad vas suoči sa mračnim kutkom ljudskog uma iz koga nastaje difamacija.
Uprkos politikama komentatorske korektnosti, iskazivanje ličnog stava u elektrosferi opterećeno je jetkošću i plitkošću, obojeno uvredama i zavišću. Ne tako davno, jedna kolumnistkinja uglednog prestoničkog lista prestala je da piše za novine kad se suočila sa pogrdnim elektronskim komentarima svojih tekstova. Jer, koliko vas god politika moderisanja štitila od nacionalnih, verskih, rasnih i rodnih uvreda, ne može vas zaštititi od klevete: ne vredi tu puno ponavljati onu Hamletovu opomenu Ofeliji na temu čistote i nevinosti koje ne mogu izmaći oporočavanju. Moderacija relativno uspešno reguliše govor mržnje ali je pred govorom zavisti, ironije, podrugljivosti, cinizma potpuno nemoćna. Tako se u opštoj demokratizaciji medija u prvi plan isturaju neiskaljeni besovi i neutažene frustracije kao pokretačka sila komentarisanja. Došlo se i dotle da komentari na nedovoljno umešno – ili svesno pristrasno? – moderisanim sajtovima počinju da liče na anonimne dojave službama ja l’ tajnim, ja l’ poreskim.
U blogosferi koja po definiciji vrvi od po život opasne poluučenosti i nestručnosti i koju obeležava stravična brzina impulsivne reakcije, velika kompanija koja napravi svoj blog može postati laka meta elektronskog maltretmana na isti način kao mali čovek koji hoda ispod zvezda. Koliko je, međutim, lako postati žrtva difamacije kad imate svoj blog otvoren svima, toliko je i lako od bloga napraviti kanal komunikacije. Ne samo da gigantskom preduzeću komentari mogu poslužiti kao pravovremeno upozorenje na sistemske greške ili probleme u proizvodima i uslugama, već blog može biti način da se najefikasnije dopre do svakog kutka tržišta, čak i onog medijski najteže dostupnog.