Čik-Flik

Žanr ljubavne limunade umirao je od te devedesete, kad je film prikazan, i rađao se ponovo barem dva puta, a Džulija Roberts je sve vreme držala šaku na boci sa kiseonikom – kao bolničarka, zgodna žena, zgodna mlada, amoralna njujorška novinarka ili preplaćena glumičica. Ne može se reći da je bilo uspona i padova: romantična komedija je, i pre i posle evolucije u „čik-flik“, samo teturala po dnu svakog dna. Čak i kad se sa „Dnevnikom Bridžet Džouns“ učinilo da će za tu rolu specijalno ugojena Rene Zelveger srceparatelni zaplet pretvoriti u vedru parodiju, bilo je jasno da nema tog Montija Pajtona koji će masnu sapunjaru pretvoriti u pikantni delikates. Ironični intermeco samo je romantičnu komediju skrenuo ka vodama čik-flika u kojima su zaplivale psihotične kopije Doris Dej: junakinje bez volje i karaktera, ali zato bezmerno opsednute brakom i brendovima.

Novi film za debilizovanje tinejdžerki počinje od literarne žanrovske prinove zvane „čik-lit“. Počelo je sa komercijalnom književnom robom o devojkama koje (kao Severina u onom cirkuskom spotu) lamentiraju nad dolaskom tridesetih, same, tužne i opsednute viškom kilograma. Prvo je to bio savremeni trivijalni ep o neudatoj mladoj ženi oštrog jezika i jasno definisanih ambicija koja ipak želi da se skrasi u nadrikonzervativnoj idili sa glavonjom izbeljenih zuba. Čik-lit bio je globalni fenomen u kome se patetika klasičnog ljubića dopunjavala postapokaliptičnim cinizmom; od Bridžet Džons pa nadalje tekli su mučni procesi preispitivanja: kojim putem, kom dečku, da li verovati prvim utiscima ili zadnjim namerama?

Ova književnost novog ljubavnog cinizma nipošto nije spadala u beletristiku; međutim, u njoj je, bar u tragovima, bilo humora, subverzije i oporosti koji su problematizovali svaki trivijalni kliše. Onda se dogodio „Seks i grad“. Njegov sarkastično-antiromantičan početak obećavao je, uprkos tome što je literarni predložak u televizijskom produktu bitno umekšan i umiven. Avaj, od radikalne subverzije i tema kao što je „funky spunk“ i u ovom se kablovskom golišavom produktu zakopčalo gornje dugme i polagano se dotabanalo do svijanja porodičnog gnezda.

Sledi utapanje u regresivni predfeminizam: u čik-fliku mlada i ambiciozna žena pretvorila se u blajhanog retarda. Od „Pravne plavuše“ pa nadalje, krenulo se u dokazivanje da su opsesije brakom, manikirom i stajlingom deo široke kulturne panorame i nove odrednice ženskosti. Izranjale su ušećerene balade o ženskoj ograničenosti sa Ris Viderspun kao perjanicom žanra i Kejt Hadson kao – hm, pajalicom žanra. Drugopomenuta se iskazala u filmovima s temom kako naterati dečka da te ostavi za deset dana ili kako za čas posla od modne vedete sa Menhetna postati starateljka sestrino troje dece koja se seli u Kvins i zaljubljuje u popa. Ne treba zaboraviti ni oprostiti ni prelepoj An Hatavej koja, nakon jezive sage o princezici razapetoj između krune, krinoline i adolescentskog veltšmerca, sa Hadsonovom igra u komediji o ratu dve neveste oko datuma i mesta venčanja.

Ako je verovati sajtu wisegeek.com i notornoj Vikipediji, pojam „čik-flik“ ušunjao se u masovni vokabular krajem osamdesetih, ali se razgranao tek s novim milenijumom. Ovi izvori nas, doduše, ubeđuju da postoji i žanr „guy-cry“ („muška suza“) kom navodno pripadaju „Armagedon“, „Bekstvo iz Šošenka“ i „Džeri Mekgvajer“, ali ova etiketa nije se primila. I dalje, uprkos svim političkim korektnostima, samo žene plaču.

Zapleti takozvane „ljubavne drame“ bili su i pre najezde čik flika posvađani sa logikom i realnošću, ali u saglasju sa konzervativnim doktrinama. Setimo se „Duha“, gde se ispod teme posthumne potrage za pravdom udobno smestio zavet patološke monogamnosti; „Prljavog plesa“, u kome je konzervativnu porodičnu idilu razorila pa zacelila zdrava seksualnost žigola sa zlatnim srcem; „Oficira i džentlmena“, sa antiplavoorkestarskom ideologemom „ista žena muškarcu i ku(r)va i sudbina“; „Venčanja mog najboljeg druga“ i „Noting Hila“, gde se nasrtljivo propagira brak kao smisao života, samoporicanje i požrtvovanje kao preduslov sreće, a ambicija predstavlja kao zavodljiva stranputica na teškom putu do domaćičkog spokoja.

I svugde su žene ceptele i dahtale za bezrezervno voljenim princom koji je nakon što dama odbije dve hiljade dolara za dodatnu noć seksa spreman da ponudi verenički prsten, da se od pastuva pretvori u sveca, a ima i čarobnjačke potencijale da se od tunjavog i disfunkcionalnog prodavca knjiga preobrazi u šmekera. Dežurni princ bio je Ričard Gir (plemeniti žigolo, žilava vojničina, bezdušni biznismen), pa Patrik Svejzi (isto plemeniti žigolo, pa plesač i „opsluživač“, pa zaljubljeni duh), pa se stiglo do smetenjačkog šarma Hjua Granta koji je visoka intelektualština spram ispranih likova koje igraju Metju Mekonahi ili Ben Aflek. Žalosni vrhunac žanra ipak je poslednja scena filma „Noting Hil“: slavna glumica koja je izabrala smotanog knjižara leži na klupi u vrtu, sa stomakom do zuba a glavom u krilu svog supruga – on čita knjigu, a ona blene u nebo. Zgodna žena pretvorena u srećnu ovčicu.

Nadiranje nove konzervativnosti u godinama nultim pretvorilo je ljubavnu komediju od zdrave razbibrige u apsurdni mit drvenog filozofa i avanturu šopoholičarke. Trik na kom čik-flik otima pare je ženska osnaženost – to je mit kojim se bezočno manipuliše. Junakinja je naoko energična, delatna i odlučna, ali svu snagu, talente i umeća usmerava u to da postane pasivni predmet s inventarnim brojem – i blaženim pogledom u nebo.