Čip i trip

ideja da bezazleni građevinski preduzimač može „svašta nešto“ otkriti o sebi čim pusti da mu bezazlenim povodom zagrebu moždanu koru. „Totalni opoziv“ nije priča o trijumfu inteligencije već o nesigurnosti sećanja. Švarceneger igra junaka kog je izdala ne samo njegova realnost, nego i osećaj za realno: njegov je akcioni obračun velikim delom bitka za „potpuno sećanje“, mada bez nade da će ikad biti u stanju da stoprocentno pouzdano razluči ugrađenu uspomenu od razgrađene memorije. Od čoveka koji od trange-frange kompanije naručuje svoju avanturu sa sve zgodnom brinetom kao prilogom, Daglas Kvejd postaje borac za stvarnost i tragalac za pravim identitetom. Šta dobija, paket-aranžman lažnih uspomena ili surove činjenice?
Karova vizija informatičke sadašnjosti i budućnosti je najgora noćna mora vebofila, jer smo u njoj svi redom aktuelne žrtve totalnog opoziva. Kompjuteri više ne rade za nas, mi radimo za njih, tvrdi Kar, i smatra da je u toku proces „transfera naše inteligencije u mašinu“. Plaši se da ćemo postati neuroni gigantskog mozga ili, starostavnije rečeno, točkići u mehanizmu mašinerije čiji nam ciljevi i funkcije neće biti dokučivi. Mreža je već pala u ruke nekolicini moćnika koji bahato i nesputano raspolažu potencijalima i postignućima ljudske kreativnosti – dokopali su je se Gugl, Jutjub, Vikipedija. Nije daleko ni trenutak kad će nas vlade i kompanije u stopu pratiti i neprekidno nadgledati zahvaljujući i tehnologiji i kreativnim potencijalima koje je ta tehnologija zarobila.